Page 278 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

kao ljudi na karnevalu koji se u kostimima i pod maskama kreću slobodnije, izražavaju
smelije, i govore i rade ono što se bez maske i kostima ne bi nikad usudili da kažu i učine.
Grčevito se drže svog dijalekta, da bi, tako maskirani i kostimirani, lakše i slobodnije mogli
da izraze sve ono zavidljivo, tričavo i pakosno što žele da kažu o svom bližnjem. A od
toga i taj njihov, inače zvučni i zanimljivi govor, dobija nešto nisko i nečisto, i mi ga
slušamo sa nepoverenjem, sa odvratnošću.

Sve mi se čini da im zaudara iz usta dok govore.

*

Gradska očna klinika. Nekoliko velikih paviljona rasturenih po gustom prostranom parku.
U jednom od njih, na drugom spratu svetla soba, sedam koraka dugačka a nepuna četiri
široka, sa velikim prozorom koji zauzima veći deo zida na užoj strani sobe. Dobar deo
toga prozora zaklanja granata krošnja visoke lipe koja je zasađena pre četrdesetak
godina i već narasla do drugog sprata bolničke zgrade. Kad otvorim prozor, rukom mogu
dohvatiti isturene najbliže grane. Lipa je u ocvetavanju, ali na mahove još širi od sebe
tanak dah, više kao neko sećanje na miris lipa u cvatu.

Soba je jednostavno nameštena i bolnički čista. Pod je ceo prekriven tamnozelenim
linoleumom na kom se crveni nevelik fabrički ćilim. Opružen na visokom krevetu kraj
prozora, sa kojeg se kroz lipovo lišće nazire svetlo nebo, imam utisak da ležim u samoj
krošnji velike lipe, i da se njišem zajedno s njom, u ritmu jedva osetnog jugoistočnog
90
vetra.

*

Mršav i uočljiv čovek koji svoja mišljenja izražava više usplahirenim i neodmerenim
pokretima ruku nego rečima; izgleda čak kao i da misli tim pokretima.

*

Zašto neka sećanja iz detinjstva tako dugo i uporno traju u nama? Kako, i kada, i zbog
čega iskrsavaju na površinu naše svesti i posle toliko godina zaborava? Ne znam ko je taj
ko bi mogao razmrsiti konce toga složenog procesa i dati bar neke približno tačne i
verovatne odgovore na ta pitanja. Jer, to i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja
nego čitavi mali svetovi koji žive pokopani u nama, čekajući svoje vaskrsenje. Evo, na
primer, prolaznik koga upravo posmatramo diveći se njegovom pravom hodu, atletskom
stasu i smirenom izrazu lica, „čovek u najboljim godinama“, sav je u ovom trenutku obuzet
sećanjem iz detinjstva.

Toga popodneva majka ga je uzela za ruku i povela sa sobom, ne govoreći ništa. Bila je
pažljivije obučena; glavu je povezala crnom svilenom maramom; na njemu je bio najbolji
kaput; noge su mu bile okovane u tesne i tvrde cipele koje obuva samo praznikom. Znači,
ide se u čaršiju. Išli su dugo i dospeli daleko. Svraćali su u neke kuće i dućane, gde je
majka razgovarala, negde duže, negde kraće, sa nekim ljudima i ženama. Nije mogao da
razume sve što se govorilo, ali bilo mu je jasno da njegova majka svaki put nešto moli i da
oni drugi, svaki na svoj način, odbijaju da joj to učine; a video je i to da je svuda doček
hladan, a ispraćaj još hladniji. Stoga su mu ti razgovori bili mrski i neprijatni. Putem je, u
dva maha, pokušao da to i kaže majci, i da je pita zašto oni moraju da idu tako daleko, od
kuće do kuće, od dućana do dućana, gde ih, očigledno, niko ne očekuje i ne želi. Žalio se