Page 276 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 276
Hotelska soba negde u Jugoslaviji, malena i slabo zagrejana, sa jevtinim nameštajem i
olinjalom prostirkom, puna nekog mrtvog vremena, danju siva, a u noći slabo i nepravilno
osvetljena. Sijalice u nekoj vrsti lustera mutne i nejake, a ona na noćnom stoliću pored
kreveta - prejaka, tako da bije u glavu i zamara pri čitanju. Sve je tuđe i hladno i izaziva
želju za bežanjem. Stvari nisu nabavljene ni raspoređene prema putnikovoj meri i potrebi,
nego prema lakomosti, nehatu i sirovosti sopstvenika ovog hotela i onih koji njime
upravljaju.
*
Domaćin stoji pred ikonom sa ozbiljnim likom Boga Oca, tvorca i svedržitelja sveta, moli
se usrdno i duboko metaniše. U tom trenutku on je sav prožet uverenjem da je u tom
bogu sa ikone izvor, temelj i jemstvo blagostanja, ugleda i trajanja njegove porodice, i kad
mu se klanja, uvek je do suza dirnut, jer oseća da se klanja sebi i svemu što naziva
svojim.
*
Sve ove dane preživljujem samo neke rastanke. U snu i na javi. Naročito u snu. Sa licima,
gradovima i predelima. Praštam se ili odlazim bez oproštaja. Napuštaju me ili ja napuštam
druge.
Nisam nikad imao, ni mogao imati, toliko veza ni poznanstava, ni bio u toliko mesta, koliko
sada snivam deljenja i rastanaka. Kao da se rastajem sa samim sobom.
*
Zenica, mesec februar 1916. godine. Teče treća godina (prvog) svetskog rata. Ogroman
logor od sivih drvenih baraka; u njemu preko šest stotina vojnih obveznika poslednjeg
poziva BH regimente broj tri, nesposobnih za vojsku i vojničku službu, ali zadržanih na
radu. Sad opravljaju puteve ili sade repu na njivama oko Zenice.
U logoru hronična glad i opšta oskudica u svemu. Studen i mrzovolja.
Na povratku sa rada Dienstpflichtiger Mile Krndija, slabačak i prozebao seljak već u
godinama, žali se svome meštaninu da su mu najgore dodijali drveni đonovi na cokulama
ratne fabrikacije. Sve drugo mu je, kaže, lakše - kako tako! - ali ovi drveni đonovi što se
ne savijaju, e to ga ubi.
- Njivu blata, čini mi se, vučem za sobom.
Teši ga jedan polugrađanin, onizak i živahan čovek, koji je u opštoj klonulosti sačuvao još
nešto vedrine i dobre volje, i uvek nekako uspeva da nabavi malo duvana ili flašu
sumnjive rakije, a ne beži da ponudi i druga do sebe.
- Naj, popij jednu ljutu; od nje mekšaju đonovi. Što me gledaš? Mekšaju, kad ti kažem.
Bogami!
*
