Page 277 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 277
Oborila ga je strašna sila, i sad leži tu, izdužen i prostrt zauvek, onako kako je bačen. Pali
anđeo. Ali ne, nije to. Nije ništa do svoja slika u svojim rođenim očima. To je njegova lična
drama, bez imena i svedoka, kao što je bez vidljivog smisla; pozorje kome je on glavno
lice i jedini gledalac.
Udarac je bio nevidljiv, kao da je izrastao iz njega samog, a krv mu je popila zemlja, koja
će ubrzo pokriti telo. Neće ostati ni priča iza njega, ni dva slova imena, ni znak nejasnog
značenja.
*
Pred votivnim slikama postradalih mornara. Pomislite da pokojnici nemaju drugog stana ni
89
zavičaja do našeg sećanja.
Jedan naš čovek, gledajući kako stranci dobro vode i uređuju svoje poslove, kaže:
- Sve mogu i umeju; a mi baš ništa; ne umemo ni ono što možemo.
*
Igra sa samim sobom.
Ja i onaj što živi u meni. Sretnemo se ponekad lice u lice. Kao kad ugledaš nekog na ulici,
pozdraviš se sa njim i rukuješ; poznaješ ga iz detinjstva, ali ne možeš da se setiš ko je ni
kako se zove. On se osmehuje i gleda ti pravo u oči, pomalo prekorno.
- Sećaš li se ti mene? Ne, ne znaš ko sam - kaže on sa osmejkom, sa ironijom u glasu, ne
puštajući tvoju ruku.
- Eh, kako ne bih znao! - otežeš ti zbunjen. A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno, dok
brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze.
*
Razgovaram sa bosanskim seljakom (istočna Bosna). Dobronamerno i, možda, naivno
govorim mu o važnosti i potrebi higijene. On me gleda sumnjičavo. Očigledno je da
naslućuje podvalu i da u mislima ispituje neke moje zadnje namere, a da manje sluša ono
što mu govorim. Od tog njegovog pogleda i moja dobra volja malaksava i reč mi se mrzne
na usnama.
Kad se uselilo to bolesno nepoverenje u dušu bosanskog čoveka, u vezi sa kojim
istorijskim događajima i društvenim promenama? Moglo bi se mnogo nagađati i nabrajati,
pravi odgovor se ipak ne bi našao. Važnije bi bilo pitati se: kad će se ta nezdrava sumnja
iseliti iz njegovog duha i kad će taj čovek postati vedriji i slobodniji u mišljenju i u
postupcima. Ali ne vredi mnogo ni pitati se. Trebalo bi nešto učiniti.
*
Kad god dođem u ovaj grad, zapahne me s mora i sa kopna, iz vrtova, sa kuća i ulica,
nešto umiveno, dovršeno, savršeno, i „skladno“, a u razgovoru sa ljudima osetim
ponajčešće nešto sitničavo i neprijatno - mala pamet, jevtina ironija, i bezočno ogovaranje
svega i svakoga. A pri tom, oni se redovno služe svojim lokalnim govorom. Ponašaju se
