Page 274 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 274
Ne. Izgleda zaista neverovatno da ima takvih snova, a i kad bi ih bilo, nemoguće je da ti
snovi, pod uticajem vina i naše želje za nemogućim, postanu ma i za trenutak java živih
ljudi. Tako je: i neverovatno je i nemoguće, a bilo je.
*
Kad provedemo sunčan i lep dan u prirodi, sami ili u društvu, mi primimo u sebe vidike,
vetar, daljine, deo sunčeva puta i misli koje donosi smiraj dana. Predveče se vratimo u
svoj grad, obogaćeni, teški kao pčela natovarena cvetnim sokom i peludom, osećamo se
jaki i slobodni, iznad svega što nas vezuje sa poznatim stvarima, ljudima i prilikama, kao
mirni pobednici, bez rana, bez gorčine u sebi, a sa izgledima na dug i trajan mir pred
sobom.
To je trenutak čudne veličine i jakog zanosa, ali i trenutak kad treba pripaziti na sebe, jer
smo teške ruke i oštre reči, a svi obziri uspavani u nama. I obično se tada dešava da
počinimo neku nesmotrenost, da kažemo nešto što se ne govori, ili da učinimo nešto što
ne valja, i zbog čega ćemo se posle dugo stideti i kajati.
Stoga u takvim večernjim časovima, posle lepog izleta, treba izbegavati društvo i ljude i
tražiti pribežište u samoći, u ćutanju, čitanju, i snu.
*
Jutro. Retki i dobri časovi dana kad nisam „van sebe“, kad se ne tražim tamo gde me
nema i gde me ne može biti, kad ne smišljam odgovor na pitanja koja, bez pravog smisla i
osnova, sam sebi postavljam i za koja u mukama i velikim, a potpuno uzaludnim naporima
tražim odgovore koji se ne mogu naći, jer ne postoje, a sve i kad bi postojali i bili nađeni,
ne bi nikom bili potrebni ni korisni, ponajmanje meni samom.
Jer, ovaj čovek koji je sam sebe izmislio, izmišlja sada i svoja pitanja, i svoje brige i
strahove. I odmah im, i sam izmišljen, uzalud traži rešenja i lekove koje, razume se, neće
nikad naći, ako ih, i opet, sam ne izmisli. To on i čini, i tako se sve više zapliće i gubi i troši
snagu, i sve manje liči na sebe. Tako, sve i kad bi se jednog dana našao, sam sebe ne bi
mogao poznati.
I sve se ta velika i bolna lutanja vrše u jednoj zamišljenoj tački, a jedino što je u njima
stvarno, to je bol.
*
Minime quisque sibi notus est
U četvrtom razredu gimnazije našao sam u čitanci grčkog jezika prvi put rečenicu: Gnoti
seauton. (Poznaj sebe.)
Te grčke reči umeo sam da prevedem svaku za sebe, ali šta znače obe zajedno i čemu
treba da nas pouče (jer sve što je u čitanci mora nešto da znači i nečem da nas uči), to
nisam znao. Ni oni koje sam pitao nisu znali da mi kažu pravo njihovo značenje, ili ja
nisam mogao da shvatim njihova objašnjenja. Tako je bilo i tako je ostalo i u docnijem
životu. Kako da se upoznam? I zašto? I, šta znači sebe? Koji je to „ja“ koga treba da
upoznam? Objašnjavali su mi da su u pitanju naše strasti i naše slabosti protiv kojih
