Page 275 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 275
moramo da se borimo i koje možemo lakše da savladamo ako ih upoznamo. Pravo da
kažem, ništa nisam razumeo. Prvo, ja nisam mogao da znam koje od mojih bezbrojnih
želja i nagona treba da smatram „strastima“ i „slabostima“, a koje ne. Drugo, ja sam, u
mladosti, želeo samo jedno: da svoje želje i nagone što pre i što potpunije ostvarim, a
nisam ni pomišljao da se protiv njih borim, niti bih to umeo ni mogao, sve i kad bih hteo.
Ali sam i dalje svuda oko sebe sretao, kao opomenu, kao preterano strog zahtev, kao
osveštano pravilo koje, izgleda, niko tačno ne razume, ali protiv kojeg se niko ne buni:
„Poznaj sebe.“
A danas sam u Volterovom „Dictionnaire philosophique“ našao ovaj stav: „Connais-toi
même est un excellent précepte, mais il n’appartient qu’à Dieu de le mettre en pratique:
88
quel autre que lui peut connaître son essence?“
Odlaknulo mi je, posle toliko godina.
*
Povodom vijetnamske Nove godine vladalo je primirje između Vijetkonga i Amerikanaca u
Južnom kao i u Severnom Vijetnamu: obustavljeno je i američko bombardovanje
Severnog Vijetnama. Praznični dani su sada prošli i u novinama kao i na radiju objavljena
je juče sledeća vest: „Primirje koje je vladalo povodom vijetnamske Nove godine ističe
noćas. Rat u Vijetnamu nastaviće se sutra ujutro u 7 časova.“
Možda će nekad ovakva vest biti ljudima neshvatljiva i izgledati neverovatna. Zbog toga je
dobro da se izdvoji iz gomile novinskih vesti i zapiše bar u ovu trošnu beležnicu, kad već
ne može da se useče u metal ili mramor. Tek, da se zna, pa ma samo ovde i ovoliko.
*
Starica iz Prokuplja. Živela je sto i jednu godinu. Rodila je sedamnaestoro dece. Godine
1936. imala je dva tuceta unučadi i praunučadi. Tada se prvi put u životu ozbiljno
razbolela. Svome unuku, koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog
dnevnika, i već i sam imao dvoje dece, i koji je brinuo o njoj, govorila je neposredno pre
smrti:
- Ja ću, dete, da umrem. Nemojte da me, slučajno, stavljate u novine.
- Zašto ne, babo?
- Ama, sramota je. Žensko, pa toliko živelo. Pa i to sa rađanjem! Ne treba ni da se
pominje, a kamoli u novine.
*
Da mi je samo zrno jedno one prirodne ravnodušnosti koju ispoljavaju ovi ljudi oko mene
prema tolikim stvarima zbog kojih ja danju često ne mogu da se radujem ni da mirno
radim, a noću ponekad strepim i patim, rasanjen i nesrećan.
*
