Page 280 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 280

U tom gradu malo ko od prolaznika da nije uvređen, unižen, ranjen ili oštećen. Ali nikad se
       to nije dešavalo javno i glasno, uz svađu ili viku, prasak ili zveket oružja, nego sve
       šapatom i potajice, sve takvim sitnim, dvoznačnim i na izgled bezazlenim ali otrovnim
       rečima.


       - Vidi! Čuj! Ama, nemoj! Otkud sad to? Zašto, pobogu? I baš tako veliš? Ko bi to rekao?


                                                            *

       Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More
       nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari
       iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i
       lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći.
       Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S
       vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa
       morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.


       Slana voda nije za piće, i na morskoj obali nema za nas stalnog boravišta.

                                                            *


       Kod ljudi na Istoku život tela, sa svim njegovim procesima, suviše je otkriven i javan.
       Naprotiv, njihov duhovni život i njegove manifestacije isuviše su povučeni i maskirani.


                                                            *

       Lekar u bogatom gradu, u provinciji. Nije nikad ni imao pravog znanja za svoj posao i brzo
       ga je zanemario, iako i sada živi od njega, a sav se predao sticanju, politici, malovaroškim
       spletkama, dobrom jelu i piću. Već pri najkraćem susretu sa njim naslućujete čoveka koji
       je prestao da neguje ne samo svoju unutrašnjost nego i svoju spoljašnjost, telo i odelo. O
       svim stvarima govori istim šaljivim i lakoalkoholičarskim tonom; samo kad se povede
       govor o bolestima i lečenju, on postaje oprezan i uzdržan, i služi se preterano mnogo
       stručnim izrazima i latinskim terminima. A ispod svake te reči naslućuje se upravo ono što
       bi hteo da prikrije: osećanje nesigurnosti, krivice i stida.


                                                            *

       U Sarajevu. Ložač Ćamil Kurtović, nekad partizan, živi sa ženom Šahom i dve kćeri
       učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem. Kaže novinaru:


       - Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro, mi navijemo radio.


       - !?

       - Nigdje nema salameta kao na radiju.


                                                            *


       Seljak, na zboru birača: „Meni vađenje zuba naplate hiljadu dinara, a ja za te pare kod
       ’države’ vadim panj od stoletnog hrasta.“

                                                                                 Karan, Srbija, 1969. godine.
   275   276   277   278   279   280   281   282   283   284   285