Page 282 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Jaka usta, kao rasečena jednim jedinim, ali snažnim udarcem noža. Te rumene usne
prate njene spore reči velikim mirnim pokretima. Ponekad izgleda: zaustaviće se i odleteti
kao dve rumene latice nošene vetrom, tako su lake; a ponekad poteku obe daleko na
jednu stranu kao rumen mlaz preko belih zuba.

Njene oči podsećaju na skrivene šumske izvore u kojima se, u nepomičnoj vodi, lome i
prelivaju senke tamnog lišća sa brzim i jakim odsevima čiste sunčeve svetlosti.

*

Ručak u pašinom konaku.

Desetina ljudi sede oko sinije koja je pretrpana raznim vrstama mesa, pita i kolača. To je
takozvana prva sofra namenjena uglednijim službenicima koji s pravom nose naziv
„pašalije“. Samo onaj ko ima prilike da ih vidi ovako za sofrom može kazati da ih poznaje.
Inače kruti i nepristupačni, uzdržljivi u pokretima i rečima, oni se pri jelu potpuno izmene.
A jedu brzo i halapljivo, kao da su iz gladi pobegli, kao horda koja je jutros ovde osvanula
i sad za dobar ručak sela, ali ne zna gde će omrknuti ni šta će tamo naći za večeru, kao
borbeni odred koji svakog trena može dobiti naređenje da sve to što je pred njim odmah
napusti i dalje krene, u neizvesnost. Jedu ćutke, brižno i mrgodno, držeći komad sa obe
ruke, mljaskajući, krckajući, bacajući nepoverljive poglede oko sebe, iako pred njima leži
izobilje mesa, hleba i belog mrsa.

*

Profesor i šef klinike spada, kako svi kažu, među prve lekare Evrope. Plav i prilično
ugojen, puna lica i teškog hoda, ali očigledno zdrav i snažan. Na nečujnoj obući on
promiče između bolesnika, saginje se malo nad svakim od njih sa veselim nerazumljivim
gunđanjem. Pita ih kako su, i odmah se raduje što su dobro, ali glavno je da on svakog
stegne za mišicu, potapše po ramenu ili obuhvati oko pasa. I tako, stvarno plivajući
između njih, odupirući se širokim dlanovima o njih i otiskujući se od jednog do drugog, on
ispituje i teši i smiruje, i oslobađa ih se tako jednog po jednog. Kad i poslednjeg od njih
odgurne veselo i lako, kao što čine fudbaleri sa drugom koji je upravo u tom trenutku dao
gol, krene živo put svoje male kancelarije. Tu se sruči na belu stolicu i raširenih ruku
obgrli bolesnička dokumenta koja leže na stolu lepo složena u providnim „košuljicama“ od
celofana.

Posle, on će svaki od tih pojedinih „slučajeva“ razraditi sa svojim saradnicima i doneti
odluke o lečenju svakog pojedinca. Zasada, on samo sedi, povijen nad njihovim
„istorijama bolesti“, kao da ih greje i kao da se u isto vreme odmara nad njima.

Oni mladi lekari koji ga prate prilikom obilaženja pojedinih soba, još mršavi, bledi od
ambicije, svi ga nevešto oponašaju u njegovoj jedinstvenoj i stvaralačkoj trapavosti, kao
dečaci odrasle.

*

Kad dođe vreme povratka, ti sredi svoje stvari u neveliki kovčeg, sve ono što uvek s
tobom ide i što je neophodno za tvoj jednostavni život. Ne boj se onoga što te tamo negde
čeka, i ne žali suviše za onim što ostavljaš tu na morskoj obali, koja i nije tvoje stalno
boravište. A sa sobom ponesi još, kao nevidljiv prtljag bez težine i obima: parče neba