Page 270 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 270
*
Stari, iskusni čovek u primorskom gradiću.
Živeo sam, evo, preko sedamdeset godina. U tom dosta dugom životu retki su bili časovi
u kojima sam se osećao kao čovek koji je na svom mestu i koji radi svoj posao. Pa i to je
često bila iluzija. Sad to vidim.
*
Posle nemirne noći, mnogih ludih slika u snu i još luđih pomisli na javi, sedi čovek i
pokušava da se pribere i dozove pameti, ne bi li kako našao put u život ovog dana koji je
pred njim, koji se zove sreda, i koji donosi sa sobom određene dužnosti i obaveze od kojih
svaka izgleda teška kao planina.
*
- Kad budeš mrtav...
- Da, pa šta?
- Kad budeš mrtav, zvezde neće popadati sa noćnog neba i zavesa u hramu se razderati
nadvoje s vrha do na dno, kao ona o kojoj je reć u Jevanđelju. Poginućeš od metka ili od
hladnog oružja, ma gde, u bilo koje doba dana. To se neće čuti ni znati dalje od mesta na
kome se desilo; ceo događaj neće imati naročit oblik ni neko ime. To će biti činjenica
među činjenicama, nešto što je pre ili posle moralo da bude, a svejedno kada i kako.
Krv iz tvojih vena ostvariće, najposle, svoju stalnu težnju: da probije zidove svoje tamnice
i otvori sebi stazu za sunce, pa da se izgubi u zemlji ili ispari u vazduhu, sasuši i pretvori u
malo crne prašine koja može krenuti sa prvim podesnim vetrom u kom bilo pravcu. Jer
krv, kao uopšte svaka tečnost, ima težnju da se kreće, da putuje i osvaja prostor
ispunjavajući svaku prazninu. A kako je naše telo pretežnim delom od vlage i tečnosti,
brzo će početi da vetri i nestaje. Sluzaste veze između kostiju i mišića, konci i rskavice,
prestaće da dejstvuju i ubrzo će izvetriti, sasušiti se i nestati potpuno. Pomešaće se i
dodirnuti pojedini delovi tela, i to na mestima gde se nikad za života nisu dodirnuli, i tu će
najpre i početi da trunu. Kad ogoli, kostur će se rastaviti i raspasti u sastavne delove. Tek
tada će se videti - ako koga bude da gleda i misli o tome - kako je telo slabo građeno i od
koliko je delova sastavljeno. A još pre toga, i mnogo brže, izgubiti oblik i boju i sva tvoja
mnogobrojna svojstva koja su nekad, negde, nekom mogla izgledati čudesna i večna.
*
Mladić se pita.
Kako da shvatim ko sam i otkud da znam šta stvarno hoću i šta treba da činim, kad mi je
poreklo nemo i mračno, a put preda mnom zatvoren, kad uvek nešto drugo želim, a uvek
neodoljivo i neodložno, i uvek nešto što je iznad moje snage, i ponajčešće iznad ljudskog
dohvata uopšte.
*
