Page 271 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Pokvario mi se sluh, i sve se više kvari. Po navici i potrebi slušaš šta ljudi govore, čak ti se
čini da dobro čuješ, a kad se zapitaš šta su rekli, ili kad primetiš da očekuju tvoj odgovor,
vidiš da nisi razabrao ništa. Tada te obuzima neka vrsta srdžbe, razdražen si i ljutiš se što
govore, kako tebi izgleda, suviše brzo i što ne govore glasnije, nego šapuću i mrmore.
Tražiš da ponove rečeno, a krivo ti je što moraš to da činiš, i povišenim glasom i
grimasama izražavaš svoje ogorčenje i nezadovoljstvo. Postaješ nestrpljiv, netrpeljiv i
osoran. U isto vreme u tebi se javlja sećanje na gluve ljude sa kojima si nekad
razgovarao, na njihov uznemiren i nepoverljiv pogled i na savijen dlan oko ušne školjke.
Pomisao da sada i sam izgledaš tako, i da ostavljaš takav isti utisak, lako izaziva u tebi
sumnju da te sabesednik potcenjuje ili da ti se ruga. (I to je, valjda, sastavni deo
oboljenja.) A kad odmah razabereš nekoliko reči ili celu rečenicu kojom te nešto pitaju,
obraduješ se neočekivano i preterano i, odgovarajući, ponavljaš i to pitanje, jer si ponosan
što si ga čuo. Počinješ da detinjiš.

U celoj stvari i nije možda najveće zlo u tome što ti se dešava da ne možeš da uhvatiš
svaku reč, ili što ti promakne i čitava rečenica, nego što te često tvoja mašta i tvoja
sumnjičava priroda zavode, pa čuješ i ono što nije rečeno i shvatiš onako kako nije
mišljeno.

Čovek se relativno lako miri sa činjenicom da dobro ne vidi. Prvo, dugo ga prati urođena
ljudska iluzija da je svet onakav kakvim ga mi vidimo. Drugo, i kad ga ta iluzija napusti,
izgleda mu nekako prirodno da vid s godinama slabi. Ali ga otkriće da dobro ne čuje grubo
udari i porazi, i zatim ne prestaje da ga uznemiruje i nagoni u strah, kao preteća
katastrofa i nezaslužena kazna.

*

Mnogo sam puta u životu stajao ovako pred polaskom i beležio amplitude onog uzbuđenja
koje nas u takvim trenucima obuzima.

Putovati znači naći se odjednom u naročitom svetu, između mesta koje smo napustili i
onog u koje treba da stignemo, pod vladom nepoznatih zakona, suočiti se sa događajima
kojima nismo dorasli.

Tada vam se može desiti da u avionu koji se diže i hvata visinu osetite, kao hladan talas
između moždane opne i temene kosti, dolazak ludila i smrti i želju da zovete u pomoć. Ili:
da ostanete sami i umorni, sa svojim neobjašnjivim stidom i kajanjem i bezrazložnim
strahom od izobličenja i kazne, u vagonu treće klase za pušače, da ne možete ni misliti ni
zaspati, ni čitati ni gledati ljude oko sebe ili predele napolju, i da vam se, na kraju, učini da
bi još najmanje teško i bolno bilo - naći se pod točkovima ovog istog vagona kojim
putujete. Ili: da u gradu u koji ste stigli ne umete da nađete ulicu koju tražite, iako ste je
nekad dobro poznavali, i da odjednom zaboravite ime onog koga tražite i zbog koga ste i
krenuli na put.

Sve se to uvek nekako dobro svrši, bez sloma i bruke, kao trenutno, ostalom svetu
neprimetno pomračenje. Ali ostane trag negde u nama, i posle se javlja kao potištenost i
melanholija pre svakog novog polaska na put.

*

Jedno buđenje.