Page 269 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

To poziva seljački glas spolja. Dućandžija ne okreće glave, ne pomiče se s mesta.

- Ramo! - ponavlja glas, ali nešto tiše i manje odlučno.

Ramo ne pokazuje ni najmanjim pokretom da je čuo.

Tišina, a zatim isti glas, malo izmenjen:

- Ramizaga!

- Idi vidi šta hoće! - kaže Ramo svome šegrtu, ostajući na svom mestu, kao nepomičan
trijumfator.

*

Jak jugoistočni vetar, a još jači ogromni talasi zapljuskuju nisku obalu od krupnog šljunka.
Gologlav, stojim na uzdignutom mestu. Talasi se sa velikom hukom razbijaju u belu penu
oko mojih nogu, ponekad me poškrope do temena. Sa šumom talasa meša se moćan
grohot šljunka koji valovi neprestano pokreću i rešetaju, pri svom dolasku i povratku, čas
napred čas nazad.

Vazduh je zasićen morskom prašinom koju udišem sa nasladom, što mogu dublje. Ovako
bi se čovek mogao, možda, pretvoriti u morsku vodu, pa u jod, pa u nešto još jače i finije,
što je na skali razvitka i savršenstva za nekoliko stepena iznad joda. I tako sve dalje i
više, do potpunog nepostojanja.

*

Posle razgovora sa jednim starcem.

Kad ljudi zađu u godine i vidno i osetno stanu da gube snagu, oni se brane kako najbolje
mogu od onoga od čega se odbraniti ne može. Između ostalog, oni postaju uredni, tačni i
strogi, u svemu, prema sebi i prema drugima. Ne vole odlaganja, zadocnjavanja ni
propuste. Bezbrižnost mladosti, koja opet ne voli da unapred utvrđuje rokove, cene ni
obaveze, izgleda im ne samo lakomislena i luda nego i opasna. A svako neodržavanje ili
odlaganje onog što je unapred utvrđeno dovodi ih do gneva i očajanja. Utvrđen red
poslova i događaja za duže vreme unapred daje iluziju čvrstine i trajanja života, koji im
inače izgleda sve više neusidren, nezaštićen, i sklon raspadanju i nestanku.

Starom čoveku izgleda da tako ne može i ne sme biti: da nešto može biti ili ne biti; njemu
se čini da se život ne sme razbijati u parčad, nego da mora sačinjavati neku ma i prividnu
celinu, ako hoće uopšte da bude. Inače, inače, može se desiti, misli starac, da ga prva
jača struja života odnese do đavola. A život je pun svakojakih nepredvidljivih struja i
strujica.

A kad on kaže „odnese do đavola“, onda za tu rečenicu on ima jasan pojam i određenu
sliku. Jednom je, stojeći na kiši u kasarnskom dvorištu, gledao vojnika kako na niskoj
terasi, naslonjen na železnu ogradu, čita pismo, kako ga zatim cepa na sitne komadiće i
ravnodušno baca u mutan i brz potočić kišnice, koji te komadiće hartije veselo odnosi, i
gubi se u rešetkama kanala, zajedno sa njima.