Page 27 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 27

*


       Kad neke stvari nema i ne može da se dobije u prodaji (nekog leka ili čaja na primer),
       onda tek vidimo da je mnogo manje neophodna nego što smo mi to mislili dok je još
       trajala i dok nam je polako nestajala iz očiju.


                                                            *

       To je bio jedan od onih ljudi što ne zauzimaju mnogo mesta u svetu. Bio je dobar. Jedino
       što je kod te njegove dobrote moglo da smeta, to je njegova stalna težnja da bude i
       izgleda bolji nego što je. To je kvarilo.


                                                            *


       Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju, nama pada u oči
       najpre ono što je u suprotnosti sa našim navikama, ukusom i shvatanjima, ono što nas
       odbija i sa čim ne možemo da se složimo. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što
       je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom.


                                                            *


       Rano leganje i rano ustajanje imali su za mene uvek nečeg bolnog, bližeg životinjskom
       nego ljudskom životu.

       Čovek koji mora da legne sa mrakom a ustane sa svitanjem izgleda mi uvek kao
       unazađen i nesrećan stvor. I kad god sam, ma s kog razloga, i sam morao tako da živim,
                                                                   13
       osećao sam se kao bolesnik, osuđenik, nesrećnik.

                                                            *


       Biti nešto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogućnosti da se ikad bude išta drugo, ni
       prividno ni privremeno, čak ni u mislima - to je za njega nemoguće i toga se on boji više
       nego smrti. A bez toga nikad mira ni prave sreće.

                                                            *


       Niko od nas nikad ne može znati kako izgleda u očima drugog čoveka. Jer, ako je i
       najbolji psiholog, on to sam ne može proniknuti, a onaj drugi neće mu to nikad u celosti,
       iskreno kazati. Neće hteti ili neće umeti.

                                                            *


       Mi idemo našim putem, sa ostalima, ponekad i ne misleći i ne znajući, ponekad i radosno,
       ali ponekad i mučeni sumnjom, potišteni, obeshrabreni i umorni do te mere da zastanemo
       i ostanemo u mestu, kao mrtav predmet, po zakonu koji važi za mrtve predmete. Ali tada
       vidimo - čudno! - da naš put ide dalje, bez nas, da naše ispadanje i ostajanje u mestu ne
       znači ništa ni za koga i ni za što na svetu, da je ono isključivo i jedino naša stvar, sitna,
       lična i ne mnogo lepa stvar. I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem i svima živima
       koji su na njemu.


                                                            *
   22   23   24   25   26   27   28   29   30   31   32