Page 31 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Kad neko kaže „revolucija“, on je rekao mnogo više nego što misli i što bi hteo da kaže, ili
mnogo manje nego što može da predvidi. Zavisi od toga sa koje strane barikade se nalazi
onaj koji tu reč izgovara.

*

Kad god čitam o podmuklom i upornom proganjanju nevinih ljudi, o tamnim spletkama i
onom što se zove „podmetanje noge“, „izvlačenje asure“, „lomljenje vrata“ - ja sve to uvek
zamišljam negde daleko od sebe, izvan sveta u kome živim, negde u nekoj dalekoj
prošlosti ili još daljoj budućnosti. Izgleda mi, ne znam zašto, da je takve stvari teško
zamisliti u sadašnjosti koja znači naš život. A onda se setim da su i ta prošlost i ta
budućnost sačinjene od neke i nečije sadašnjosti, da je i ova naša sadašnjost jednom bila
budućnost i da će se nekad zvati prošlost - i svet mi dođe tesan i strašan kao klopka.

I zbog toga valjda, po nagonu neke nesvesne samoodbrane, ja ću već sutra, kad budem
čitao o mračnim zlima i nepravdama koje ljudi čine ljudima, opet misliti na prošlost ili
budućnost, isključujući sadašnjost.

*

Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme
jedne čahure koje tek dozrevaju, druge koje su već dozrele i otvorene, i treće koje su tek
u cvetu.

Takva biljka trebalo bi da bude čovek.

*

Kad naiđe neka bolest na nas, mi se uvek iznenadimo, i u tom iznenađenju ima neke
gorčine i pobune, kao protiv mučkog prepada i nepravde. Upravo to iznenađuje i to
ogorčenje pokazuje najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je, i da
negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći
neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. Jer svaka, i najmanja
klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu.

*

Ko ljudima sve veruje, prolazi rđavo; ko ništa ne veruje, još gore.

*

Neću kazati ništa novo kad utvrdim da žene sve što se dešava posmatraju stvarno i
konkretno. Na svaku stvar one gledaju tako, primajući je takvu kakva je u danom trenutku
i računajući sa njom kao takvom, dok muškarci, vrlo često, pred istim stvarima misle više
o tom zašto su takve kakve bi mogle da budu i kakve bi trebalo da su.

Naravno da u tom pravilu, ukoliko je uopšte pravilo, ima izuzetaka i na jednoj i na drugoj
strani, ali tu žensku sposobnost, i nesposobnost u isto vreme, susrećemo tako često da o
njoj moramo da mislimo.