Page 23 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

*

Ljudi mučeni strahom često traže pomoći i saveta i levo i desno, ali uvek i u svemu
slušaju samo svoj strah. Njima se stalno čini da niko ne ume da vidi i neće pravo da oceni
značaj i veličinu njihovih strahovanja i stoga im svaki savet izgleda uvredljivo površan,
neumesan, i nedovoljan. Kad im preporučujete neki fizički ili psihički način kako da suzbiju
ili razagnaju svoj strah, oni vas smatraju naivnim i nedoraslim čovekom, a ako pokušate
da im dokažete da njihova strahovanja nemaju uopšte osnova i da treba da ih odbace kao
plod igre nezdravih živaca, oni počinju da vas gledaju s nepoverenjem, čak sa mržnjom,
kao jednog od svojih mnogobrojnih gonilaca.

*

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo češće
susrećemo oholost, sujetu, uobraženje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad
goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. Da bi se potpuno ispoljili i
„iživeli“, njima treba tuđe divljenje i priznanje, često i tuđe poniženje; oni su za onoliko veći
za koliko drugog umanjuju, a te veličine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u
pokretu, tražeći na što bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran,
zadovoljan onim što je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.

Ponosni ljudi, prirodno, često stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaže da
podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponižavaju da bi zadovoljili svoju
sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se, kao ćudljiva žena iz rđavog društva,
odjednom okreće i prebacuje im ono što su zbog nje učinili.

A oholost je slepa, bezdana; nju nije nikad niko nahranio, i ona zna samo da kaže: „Još,
još!“; što joj više daješ i žrtvuješ, ona samo odlučnije i glasnije traži još više.

Ponos drži, hrabri i pomaže čoveka na njegovom putu, sujeta mu truje život, ometa rad i
kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog čoveka, zajedno sa njegovim
11
darovima i uspesima, i, nezasićena i nezasitna, traži odmah novu žrtvu.

*

Po preteranoj usrdnosti kojom nas neurastenici mole da im učinimo neku malu uslugu (na
primer da im bacimo pismo u poštansko sanduče), može se videti koliku im muku zadaju
ponekad ovi sitni i beznačajni poslovi.

*

U poštovanju koje imamo za pokojnike, kao i u ljubavi i pažnji koje svi pokazujemo prema
deci, sadržan je i sav onaj manjak koji stalno prati naše poštovanje, našu ljubav i našu
pažnju prema živim i odraslim ljudima koji nas okružuju.

*

Malograđanin želi da bude obavešten. O sebi govori samo ono što smatra da je povoljno
po njega i njegove poslovne i porodične interese, ali drugog zapitkuje o svemu, indirektno,
nasrtljivo, policijski. U svojoj stalnoj i glavnoj, stvarno jedinoj težnji da sebe i svoje pravo
održi i osigura, a zatim što je moguće više društveno podigne i obogati, on ima potrebu da