Page 26 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Svetiti se životu - zaboravom.

*

- Ne treba se bojati ljudi.

- Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onog što je neljudsko u njima.

*

Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili nekom licu, zahvalnost,
nezainteresovan zanos, i slično - izgledaju takva osećanja kod drugih ljudi lažna i
neiskrena. Oni iza takvih osećanja traže uvek lični interes i račun, niže pobude; a kad im
ne pođe za rukom da ih nađu, jer ih nema, onda su kivni ne na sebe i na svoju grešku,
nego na takve ljude, i skloni su da ih smatraju ili pretvornim i podmuklim ili, u boljem
slučaju, naivnim i glupim. - I od svog mišljenja ne odstupaju nikad. Jer, tako su sazdani.

*

Njegova nesreća je bila da se, u vremenu kao što je naše, nije mogao nikad potpuno
osloboditi neiskorenljive a naivne i opasne iluzije da se u životu može naći stalna tačka,
nešto što traje i ostaje, na šta se čovek može jednom zauvek osloniti i iza čega se, u
svom od postanka do nestanka ugroženom postojanju, može zakloniti.

*

Poznato je da mnogi ljudi, kad zađu u godine, postaju tvrdi na pari. Postoji za to i poznato
fiziološko i psihološko objašnjenje. Pa ipak, meni uvek izgleda smešno i nerazumljivo da
čoveku koji u mladosti nije znao za reč „skupo“ i kome je još do pre desetak godina sve u
životu izgledalo ne jevtino nego poklonjeno, sad odjednom nalazi svaku cenu previsokom
i svaku uslugu preskupom. Ali, kad razmislim, možda to shvatanje i nije tako pogrešno
kao što bi moglo izgledati. Nekad im je sve oko njih pružalo toliko zadovoljstva da ništa
nije moglo izgledati skupo i preplaćeno, da nisu ni mislili o ceni, a sada, kad su zagazili u
starost, mogu da imaju tako malo zadovoljstava od ljudi i stvari da im sve mora izgledati
strahovito skupo i da se stalno moraju osećati prevarenim, jer im život sve manje pruža i
sve više za to malo traži.

*

Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.

*

Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana - malih samo po prostranstvu njihove vlasti
a nikako po težini i oštrini njihove tiranije - to je njihova ćudljivost i samovolja.
Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. A najgori i najteži
su oni tirani koji su i sami, u sebi, mučeni i nesrećni. Oni misle da bi, mučeći druge, mogli
olakšati svoju muku, a to je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje
popale, zajedno sa ljudima i svim živim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja
bila. Ali, to oni ne mogu nikad uvideti.