Page 25 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 25
*
Pri razgovoru sa tim čovekom gotovo svaka njegova rečenica pokretala je zavesu sa
nekog novog vidika, ali ćudljivo i kratko, tako da se nije moglo razabrati da li je taj vidik što
ga za tren oka sagledate deo stvarnog sveta ili samo igra mašte, priviđenje koje će već
idućeg sekunda biti zbrisano drugim priviđenjem, da na kraju, posle svega, ostanu ćutanje
i praznina kao jedino što je stvarno i postojano.
*
Najteže je podnositi ljudsku samovolju. Utoliko teže što je samovoljan čovek i sam rob
svoje samovolje, pa se u nama bol od poniženja koje podnosimo uvećava zbog sažaljenja
koje osećamo gledajući njegovo robovanje samovolji, zbog velike žalosti što ljudi mogu
biti takvi.
Od svih ljudskih poroka, mana i slabosti, samovolja je najbliža životinjskom svetu
neprobuđena srca i slepa razuma.
*
Imao je mnogo lepih svojstava, bio je, pre svega, pronicljiv, a zatim i srčan i srdačan i
zauzimljiv i nesebičan. Sve je te osobine imao uvek, osim u trenutku kad je trebalo da ih
pokaže prema ljudima sa kojima živi. Uistini je bio takav i pre i posle toga, ali u tom
trenutku on je prema ljudima bio hladan i odbojan i nasrtljiv. Tako su ljudi koji sa njim žive
imali o njemu jedno mišljenje, nepovoljno, a on sam o sebi drugo, suprotno.
Tako je nastao velik i težak paradoks njegovog ličnog života i njegovog odnosa prema
ljudima. A veličina toga paradoksa bila je prava mera one stalne muke koju je on imao sa
ljudima i ljudi sa njim.
*
Eto šta je čovek! Kad ustane, ujutru, on ne zna, i ne sluti, šta će mu se toga dana desiti,
niti kad legne, kakav će san usnuti. Ni toliko!
*
Posmatrao sam ljude između kojih postoje sukobi interesa ili oštra nepodudarnost
temperamenata ili netrpeljivost zbog razlike u pogledima i mišljenjima. Nepodnošljivost
između njih raste i pretvara se vrlo često u duboku mržnju ili nešto što je tome sasvim
slično. I kad nisu zajedno, oni misle jedni na druge, isto kao i oni koji se vole. Samo što
kod njih misli idu u obrnutom pravcu. Svaka misao dodaje protivniku po jednu crtu koja je
dostojna mržnje ili prezira, ili pojačava već postojeću.
Zbog toga, takvi ljudi, kad se sastanu (a moraju se sastajati iz društvenih obzira, pa i iz
neke nerazumljive potrebe), osećaju se nelagodno i drže se neprirodno. Ne gledaju jedan
drugom pravo u oči, a u govoru zamuckuju, jer (opet iz društvenih obzira) ne mogu da
kažu jedan drugom ni stoti deo onoga što su u mislima već toliko puta izgovorili.
*
