Page 254 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

- Šta je to?

Gori nečija kuća na osami. Odrasla čeljad su bila na radu kad je plamen zahvatio
tavanske grede a zatim i krov. Sad je sve dockan. Voda oskudna i daleko. Nikog nema da
pomogne pri gašenju, a dan vreo, i mlak vetar raspiruje svaku iskru u plamen. Ukućani
nisu mogli da spasu ni najpotrebnije stvari, i sad su tu, iskupljeni oko velike zgrade koja
dogoreva i ruši se i slaže u sebe, koja je još jutros bila njihova kuća, a to znači ne samo
sklonište i prebivalište nego i deo njihovog bića i postojanja, i to otkad znaju za sebe.
(Ukućani su: otac, majka, tri odrasla sina sa ženama i sitnom decom.) Svojim držanjem
oni pružaju neobičan prizor. Stariji članovi, i muško i žensko, obilaze neprestano oko kuće
i uzaludno pokušavaju s vremena na vreme da spasu još nešto iz plamena, ali se vraćaju
praznih ruku, osmuđeni i čađavi. A mlađi ponajviše sede po strani, okreću glavu prkosno
od požara, čupkaju mehanički travu oko sebe, i krto odgovaraju svima i svakome, ili kivno
ćute.

Najdalje od kuće u plamenu stoji najstarija snaha, lagano se klati gornjim delom tela, kao
u molitvi, desnom rukom se pokajnički bije u grudi i neprestano nariče. Kad se zamori,
ona prestane nekoliko trenutaka, a odmah zatim nastavlja automatizmom ludaka svoje
pokrete i svoje tiho naricanje.

Stvar je u tome da je ona nagovorila muža - nije ga bilo teško nagovoriti - da krišom od
svekra i ostalih članova porodične zajednice odvoje i sakriju ponešto od svoje zarade; od
svake prodaje pomalo. Gomilali su sitan novac, zatim ga pretvarali u dukate. Zlatnike su,
po njenom predlogu, zamotali u kučine i sakrili pod čađavu dasku na tavanu. I sad su
tamo. Ona se nekoliko puta zaletala u kuću, ali se nemoćno zaustavljala pred zidom od
dima i plamena. Sad je već smireno stajala, tiho kukajući i slabo se tukući u grudi. Njen
muž se za sve vreme požara držao daleko od nje, ostavljajući je da sama snosi njihovu
zajedničku i skrivanu štetu i sramotu. I sad se stalno nalazi na onoj strani kuće na kojoj
ona nije. I pogled njen izbegava. Tako teku te dve drame. Velika: požar i propast cele
kuće i gotovo četrdesetogodišnjeg kućanstva. I, u njenoj senci, ona manja: sukob i
zategnutost između muža i žene zbog mračne tajne koja ih i vezuje i deli. Teško je te dve
drame i u mislima pratiti, a još teže sagledati im kraj.

Napuštam mesto kraj prozora, vraćam se svome poslu i knjigama na stolu. Pokušavam
da se saberem i da radim, ali mi ne polazi za rukom da ućutkam u sebi onaj glas - Šta je
to? Šta je to? - koji me neprestano diže iza stola i vraća na staro mesto kraj prozora.

Stub dima na planini sad je malo crnji; njegovo ognjeno postolje je manje vidljivo.

- Šta je to?

Ne, ne gori to seljakova kuća na osami. To je mrki i trapavi ćumurdžija iz donjih sela, koji
redovno provodi ovo doba godine visoko gore u planini, kopa u zemlji velike peći u kojima
pali drveni ćumur, a posle ga prenosi na konjima prvo u svoje selo, a zatim u grad.

Gore u planini on tih dana sagradi i kolibu u kojoj stanuje, a hrani se hlebom, sirom i
papulom iz zastruga. Ove godine poveo je sa sobom i mladu ženu, koju je uzeo prošle
zime. Ona je trudna, već u sedmom mesecu po njenom računanju. Koliba je nešto malo
veća nego ranijih godina. Ima i malo prostirke u njoj. Sad se skuva i pojede i ponešto
toplo. Drukčiji je život. Dobra je stvar tako krotka i zdrava žena. Živiš i radiš kao da ne
postoji, a ipak osećaš da ti pomaže. Neka je!