Page 253 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 253
Metalnim udarcem, od kojeg još drhti vazduh u mojim ušima, rečeno mi je da je mom
životu oduzet jedan sat vremena i da mi ostaje za toliko manje da dišem, gledam, mislim,
ali da je isto tako mom životu dodat jedan sat u kojem sam disao, gledao, mislio. To
izgleda paradoksalno i nemoguće, a ipak je tako. Moja posleponoćna računica jasna je i
čista. Život nema mere, i svaki naš pokušaj da ga izmerimo besmislen je, a rezultat
merenja uvek varka.
Ta misao me drži budnim u dubokoj zimskoj noći i greje me kao junsko sunce na
83
morskom pesku.
*
Ovo mi je pričao lekar iz H. koji je lečio mnoge Cigane-skitnice, i bio vrlo omiljen među
njima.
Jednog dana je, u pustom i krševitom predelu, naišao na grupu Cigana koja je tu
logorovala. Pozvali su ga jednoj starici koja je umirala pod čergom. Poveo se razgovor o
svemu i mnogo čemu, pa i o umiranju, o sahranama i grobljima. A kad je lekar upitao
jednog starca gde se sahranjuju Cigani, on je odgovorio posve prirodno:
- Tamo gde ima zemlje.
*
Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta, slabiji od slabog pokreta vazduha koji
je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine, tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u
visini. Ne kaže ništa, nagoveštava sve.
*
Tišina. Borovi, crni posle kiše. Sunce ugašeno pre vremena u crvenom mraku od oblaka.
Nikoje doba dana. Žive duše nema. Ni glasnika, ni svedoka. A sve treba da se još danas
reši i - svrši. Pre nego što potpuno padne mrak na zemlju. To znači da ćemo sa danom,
sa iluzijom dana, nestati sa zemlje; bolje rečeno: prestati učestvovati u iluziji dana i noći.
Sa vlažnom i toplom noći počeću da trunem. I ovako već trunem. Počeću možda i neki
život da živim. I ovako, već odavno ne živim. I sve će biti kao i sada (kao i do sada!) kad
ne znamo da li smo ni šta smo, ni šta drugi misle da smo. Ali postoji još i nada da bismo
mogli da prestanemo da mislimo.
*
Pre mnogo godina.
O velikom raspustu. Radim za ispite koje nisam na vreme položio i koje treba polagati o
jesenjem roku.
Mi i ne slutimo koliko mašte, nemira i strepnje živi u nekim ljudima. Evo, dovoljno je da
ugledaš kako se tamo u daljini, na prepodnevnom suncu i prvoj pripeci avgustovskog
dana, sa šumovitog obronka planine, visoko diže neobičan, siv i obilan dim - pa da se u
tebi javi ljubopitstvo, da stane da kuca, kao neko zasebno malo srce (Šta je to? Šta je to?)
i da, kao odgovor, počnu da se rađaju dotad neslućene predstave i slike, bez reda i mere.