Page 18 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 18
koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću,
taj je osvojio svet.
*
Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego
što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas
svoj vek.
*
Naše mane i naši nedostaci, i sami naši poroci, malo nam škode dok smo mladi, bar na
izgled. U stvari, oni crpe od kapitala koji smo doneli na svet, a štetu i mere koje izazivaju u
nama mi pokrivamo izuzetnim naporima volje i ludim trošenjem energija koje izgledaju
neiscrpne, jer mladost, idući napred, stiče nove snage. Veliki deficit obelodanjuje se tek
kad smo bliže kraju, i kad je dockan. Tada odjednom sagledamo nepopravljivu stvarnost:
da se naše snage naglo smanjuju i naše mogućnosti sužavaju, a naši nedostaci šire i naši
poroci rastu.
Zato ta kobna iluzija traje tako dugo, a vidljiva propast dolazi tako brzo i, naoko,
neočekivano.
*
Kako bi svet izgledao lepše i koliko bi život bio lakši kad bi se oni koji su sposobniji,
hrabriji, nesebičniji i čestitiji zadovoljili time što su takvi i u tome našli nagradu za svoje
vrline! Ali, nažalost, ima nešto u ljudima što ih uvek goni da idu dalje od toga cilja. Treba
priznati da i nesposobni, strašljivi, lakomi i nevaljali ljudi čine, sa svoje strane, sve da ih na
to nateraju.
*
Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je
ne poznaju. Kao i aktivni život, ona poznaje promene i suprotnosti. Čas je gorka kao lek,
od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i otužna kao svagdašnjica, od koje je čovek pobegao,
čas slatka i opojna kao nagoveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo
slutimo.
Tako živ čovek ne može pobeći od promene, jer promena je glavna oznaka ljudskog
života u svim njegovim oblicima, od onih najčešćih, svagdašnjih, pa do najneobičnijih, koji
se već bliže krajnjim granicama njegovim.
*
Za nas je uvek neprijatno razočaranje kad oni koje volimo i cenimo neće ili ne mogu da
učestvuju u našim intelektualnim ili političkim mržnjama ili ljubavima. I mi smo tada uvek
više skloni da verujemo da neće nego da ne mogu.
*