Page 15 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 15
Zašto se bojimo svojih uvek više ili manje pogrešnih predstava o svetu i o zbivanjima i
odnosima u njemu, kad se ne bojimo smrti i potpunog nestanka? Ili je, možda, i to samo
jedna od naših pogrešnih predstava?
*
Strah je u službi nepoznate sile koja ide za njim kao lovac za hrtom. Posmatram strah pod
raznim vidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onoga zbog
čega kažu i misle da se boje, nego zbog svoga rođenog straha. Strah leži u njima i vreba i
čeka, kao gladan pauk, da ma šta zatrese mrežu čovekovih živaca. U tom trenutku, on se
diže i slepo baca na svaki i najneznatniji povod, jer njemu je svaki dobrodošao. Strah tada
ispuni celog čoveka, pomuti mu misli, zamagli vid, podseče noge, načini od njega slepu i
nemoćnu žrtvu za nepoznatu silu koja treba da ga proždre. Ako čovek toga puta ne
podlegne, strah se opet uvuče u njega, napravi se malen i nevidljiv, i čeka novi povod.
*
Ne prodire strah spolja u naše misli, nego leži oduvek u nama i nastoji da obuhvati i
prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. On je kao vulkanski pepeo: mrtav, ali
poletan, brz i smrtonosan, i stvara grobnu humku od svega na šta padne. Mi ga ne
1
priznajemo, ali njemu ne treba naše priznanje.
*
Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam tačno šta je, išao samo od čoveka do
čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam, i da
sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. Ostaćeš potpuno
2
sam i neće ti biti potrebno da umreš!
*
Da je ćutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju.
*
Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti
razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih, vidljivih i nevidljivih katastrofa.
*
Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno, kod
nekog pre, kod nekog posle), ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. Još
manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. A najžalosnije je
da svak to radi i da ćemo, kad se nađemo u takvom položaju, svi to raditi. Ko ipak uspe
da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor, taj umire od svog rođenog
3
otrova. Jer, to naše vajkanje još je jedini, iako bedan, dokaz da smo živi i još na površini.
Ova želja za vrhuncima, za savršenstvom u svemu, dijabolična je, sestra gordosti koja
4
upropašćuje. Ona slabi a ne jača čoveka, zaluđuje a ne vodi.
*
