Page 76 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

И рекавши то, пљунуо је и отишао. Остао сам као поли-
вен. Хтио сам да вичем за њим, да сам невин и да ни помиш-
љао нисам на бјежање. Сузе су ми наврле од неке срамоте.
Сам не знам зашто. Али кад сам мало размислио, видио сам да
човјек говори право. И криво ми је било више на себе него на
њега. Гдје ми би памет? Кад људи допадну овог чега сам ја
допао, онда им нико не може вјеровати. А ја заборавио гдје
сам!
И тако опет, докон и брижан, чекај да прође дан и дође
ноћ која пролази још спорије.
Једног дана пустише и ону двојицу трговаца из Бугарске
и умјесто у прогонство они кренуше својим кућама. По обича-
ју и ради севапа поклонише ми асуру на којој су лежали. Узми,
каже један, па и тебе сунце да огрије! А све шапуће и закреће
главу у страну. Отишли су к’о двије сјенке. Нису смјели ни да
се радују. Без њих ми још теже. А крај све своје бриге једнако
мислим и на Ћамила и његово причање и злу судбину. Почиње
да ми се привиђа.
Пораним ја тако, у саму зору, и једва чекам да се врата
отворе. Изађем из оног смрада и оне тјескобе, умијем се на
чесми, па сједнем и уживам, док још није поврвио онај народ
из својих ћелија. А какво је свитање у Стамболу! Казати се не
може. То нит’ сам прије тога видио нит’ ћу икад више видити.
(Бог зар тако хтио и дао сваку љепоту душманину!) Небо
порумени па сиђе на земљу; има га за сваког, за богата и за
сиромаха, за султана и за роба и хапшеника. Сједим тако и
уживам и пушим, ако се нађе, а од духана све ми се глава
заноси. Дим око мене, а уза ме се као привије Џем-Ћамил,
неиспаван, блијед, сузних очију. И ја разговарам с њим срдач-
но и просто, како никад нисам могао ни умио док је био ту и
док смо се виђали, онако како бих разговарао са неким мла-
ђим од фратара из мог манастира, кад га нападне таедиум
витае. Ухватим га за рамена и продрмам.
– Уранио, зору преварио! Свануло, Ћамил ефендија. Хеј!
А он одмахује главом.

76