Page 78 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

осјећам како Авлија као водени вртлог вуче човјека на неко
тамно дно.
Није лако ни најтврђем човеку проводити дан и чекати
сумрак са таквим мислима; а дан не доноси ни промене ни
наде. Једино Хаим ако приђе. Он приђе сваког дана, али са
њим не може бити правог разговора. Он, сиромах, све дубље
тоне у своја мрачна причања и уображене страхове. Узалуд га
фра Петар сваки пут пита да ли је шта чуо о Ћамилу. Ништа не
зна, и више га то не занима. Он као да се и не сећа младића из
Смирне. У њему све ври од других, нових страхота и оптужба
које прича исто онако жустро и са појединостима, као даје све
гледао и преживео, па их исто тако брзо заборавља. Изгледа
да васколики свет нема за њега довољно црних вести и неп-
равди и страдања. Све их он брзо у себи преради, исприча, и
заборави.
Приђе Хаим, после читавог ритуала од неких »мера«,
седне поред »јединог човека коме се овде може веровати«, а
фра Петар се усиљава да буде весео, тапше га по рамену.
– Шта је, хајмо, разбибриге моја, шта има ново?
Али Хаим га гледа укоченим погледом својих по положа-
ју неједнаких женица, и као да није ни чуо његове речи, каже
тмулим гласом:
– Слушајте, ја не знам да ли сте ви мислили о том, али
мени се у последње време све чешће навраћа мисао: да овде и
нема здрава човека при чистој памети. Верујте! Све сам боле-
сник и луђак, и стражари и хапшеници и шпијуни (а готово сви
су шпијуни!), да и не говорим о највећем луђаку, Карађозу. У
свакој другој земљи на свету он би био одавно у лудници.
Укратко, све лудо, осим вас и мене.
Глас му је дрхтао. То присили фра-Петра да подигне очи
и да га боље погледа. Хаим је био још мршавији, увек једнако
необријан, са црвеним и сузним очима, као да је дуго седео
крај неког димљивог огњишта. Глава му је лако подрхтавала, а
глас је био сиктав и пригушен.
– Све сам луђак, части ми!

78