Page 81 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

Осам месеци је остао фра Петар у Акри. И тек тада је на
заузимање својих фратара и неких угледних Турака пуштен и
вратио се у Босну, у исто доба године у које је и кренуо из ње
годину дана раније, заједно са фра-Тадијом Остојићем који је
за све то време остао у Цариграду и радио на све стране да га
ослободи.
И ту је крај. Нема више ничег. Само гроб међу невидљи-
вим фратарским гробовима, изгубљен попут пахуљице у висо-
ком снегу што се шири као океан и све претвара у хладну пус-
тињу без имена и знака. Нема више ни приче ни причања. Као
да нема ни света због ког вреди гледати, ходати и дисати.
Нема Стамбола ни Проклете авлије. Нема ни младића из
Смирне који је једном умро још пре смрти, онда кад је помис-
лио да је, да би могао бити, несрећни султанов брат Џем. Ни
јадног Хаима. Ни црне Акре. Ни људских зала, ни наде и отпо-
ра који их увек прате. Ничег нема. Само снег и проста чиње-
ница да се умире и одлази под земљу.
Тако изгледа младићу поред прозора, ког су за тренутак
занела сећања на причу и осенила мисао о смрти. Али само за
тренутак. Најпре слабо па онда живље, као у спором буђењу,
до свести му све јаче допиру гласови из суседне собе, неједнак
звук металних предмета што тупо падају на гомилу и тврди
глас фра-Мије Јошића, који диктира попис алата, заосталог
иза покојног Фра-Петра.
– Даље! Пиши: једна тестера од челика, мала њемачка.
Једна!

81