Page 77 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– За мене је– каже– а поноћ а зора, све исто. Нема сва-
нућа.
– Ама како нема, болан брајко? Не хули и не говори
будалаштине. Док год има мрака, биће и сванућа. Видиш ли ти
ову љепоту у бога?
– Не видим– каже он оборене главе а глас му се ломи.
А мени га дође жао па не знам што бих учинио да му
помогнем. Око нас сва Проклета авлија сјајем преливена.
– Ајде, јадан, не говори што не треба и не гријеши душе.
Даће бог, оздравићеш ти од те твоје болести и још се у здрављу
и на слободи сваког добра и сваке љепоте нагледати.
А он само обара главу.
– Не могу ја– каже– добри човјече, оздравити, јер ја
нисам болестан, него сам овакав, а од себе се не може оздра-
вити.
И све тако говори којешта, замршено и нејасно, али туж-
но; најтврђег човјека да расплаче. Тјешим га узалуд. Корим га
очински што не види оно што је око њега, а види оно чега
нема. А право говорећи, некако се и мени смрачи јасно јутро.
Па опет окрећем на шалу. Вадим духан.
– Ајде да запалимо по једну и да треснемо рђом о земљу,
мајка му стара! Хоћемо ли?
– Хоћемо– каже он, више због мене– хоћемо!
И узме да пуши, али ко зна гдје је његова мисао. А пуши
као мртвим устима и гледа ме кроз сузе, несретни Џем. Цигара
му се гаси.
Неко негдје викне (то се двојица побила) и тргне ме.
Пренем се, а оно никог поред мененема. Моја се цигара уга-
сила, а рука ми још испружена. Па то сам ја сам са собом раз-
говарао! Уплашим се од лудила као од заразне болести и од
помисли да овдје и најздравијем човјеку почиње с времена да
се мути и привиђа. И станем да се отимам. Браним се у себи,
напрежем се да се сјетим ко сам и шта сам, одакле сам и како
сам овамо дошао. Понављам сам себи да осим ове Авлије има
и другог и другачијег свијета, да ово није све, и није заувијек.
И трудим се да то не заборавим и да останем код те мисли. А
77