Page 75 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

вора, и тражећи, као лек што се тражи, мало заборава и разо-
ноде.
Речено је напред, и истина је, да се живот у Авлији
стварно не мења никад. Али мења се време и с временом сли-
ка живота пред сваким од нас. Почиње да се смркава раније.
Јавља се стрепња од помисли на јесен и зиму, на дуге ноћи или
кишовите, хладне дане. И живот је пред фра-Петром увек
исти, али као неки узан и све слабије осветљен ходник који се
приметно не мења, али за који се зна да са сваким даном бива
за прст-два ужи. Од тога наилазе на хапшеника кратке али
неодољиве панике под којима клоне и најтврђи, бар за који
тренутак.
О тим данима фра Петар је причао дуго. Подижући се с
времена на време и намештајући се на јастуку, загледан у
снежну даљину и пратећи сећање у стопу, говорио је сниже-
ним а јасним гласом:
»Видим, одуљило се ово моје тамновање на правди бога.
Док сам оно деверао с јадним Ћамилом и бринуо због њега,
некако сам мање мислио на себе и своју невољу. А сад не могу
да се одбраним од тога. Опомињем сам себе на стрпљење, али
стрпљење ме издаје. Дуга ноћ, још дужи дан, а тешка мисао.
Најгоре ми је што знам да сам невин, а нити ме испитују нити
ми ко споља шта јавља. Кад то помислим, удари ми крв у главу
па обневидим и дође ми да вичем на сав глас. Али се стиша-
вам, трпим и једем се у себи, и само се питам шта ли ме још
чека. Свашта ми искаче пред очи, само излаза не видим. Ниг-
дје човјека да поразговарам сњим, а уби ме нерад и беспосли-
ца. Распитивао сам се има ли каква посла за мене, да се поп-
рави кахвени млин, да се курише неки сахат. Шта било. Јер, од
тог сам еснафа. Али ме чувар гледа и ријечи не говори. Молим
га да пита старешину. Сутрадан он ми каже: »Сједи с миром и
не помињи то више!« И окрену ми леђа. Хтио сам да се прав-
дам, али он се обазрије и одмјери ме ружно.
– Оно бива да неки набави кришом турпију или длијето,
како би лакше одавде изишао, али да их ми сами неком даје-
мо, то не бива. Ниси то добро смислио.
75