Page 71 - Ivo Andrić - Prokleta avlija
P. 71

VIII

               После два-три дана било је јасно да га неће испитивати
          због дугих разговора са Ћамилом. Значи даје све свршено и–
          покопано. Нестало је страха и ишчекивања, али није било ни
          лепше ни лакше. Напротив. Почело је време без Ћамила. Не
          заборавља га, али осећа у себи да му се више не нада.
               Још је права летња врелина. У Авлији све као и увек. Јед-
          не пуштају, други долазе на њихово место, а то се и не приме-
          чује. Сви су споредни и неважни. Авлија живи сама за себе, са
          стотину промена, и увек иста.
               Сваког јутра окупљају се у сенци исти или слични живи
          кругови  хапшеника.  Фра  Петар  застане  код  првог,  »комшиј-
          ског« круга. Ту је све исто. Заим се жени и разводи још увек
          све са новим нежним женама, и увек га једни грубо утерују у
          лаж а други слушају. Он је блед, зеленкаст и црн у лицу, као да
          болује од жутице. А поглед му, без везе са оним што говори,
          лута, јадан и луд од страха и скривене помисли на казну која
          га  чека,  ако  му  се  докаже  оно  за  што  га  оптужују.И  остали
          причају о женама, само на други начин. Највише се чује онај
          атлетски развијени човек са промуклим басовским гласом. Али
          он  је  за  тренутак  ућуткан  и  слуша  заједно  са  осталима  како
          постарији морнар прича о младој Гркињи која је послуживала
          у њиховој крчми.
               – Крупнијег и чвршћег женског тела нисам видео. Галија.
          Носи груди пред собом као два јастука. Крећу се за њом оне
          две пусте полутине; само мељу. Свак пружа руку и хвата где
          може и колико може. Она се брани, брани је и газда, онај кре-
          зуби  Грк,  али  ко  ће  морнарима  везати  руке.  Мало-мало  па
          уштину. И најпосле, морала је напустити службу. Тако бар газ-
          да каже. А није, него је он, лисац, склонио у своју кућу и чува
          за себе. Грде га морнари и уздишу: »Их, штета, онаква жена,
          ко пласт!«– »Ко пласт, ко пласт!« каже Грк више за себе. »Али
          да је онако продужио, да штипа ко стигне, шта би било? Слам-
          ка по сламка, и пласт би разнели. Мангупи!«

                                          71
   66   67   68   69   70   71   72   73   74   75   76