Page 95 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

непосредну издају наших националних интереса), оперише са хладним реалијама. У САД
постоје како идеологија нове империје тако и знатни ресурси за њено остваривање.
Противници глобализма имају емоције, екстравагантне моделе попут Негријевог–Хартовог и
злослутан терористички пројекат фундаменталистичког ислама (треба рећи, слабо
привлачан), али при том готово нигде нема уверљивих ресурса за то да се Американцима
зајемчено осујети њихов планетарни пројекат. Тако да би се руски “дефетисти” – само да
није њихове једва прикриване злурадости и очите мржње према Русији – сасвим могли
позивати на одговоран дијалог о сачињавању стратегије будућности.
У сваком случају у нашем друштву постоје они који су спремни да суверенитет Русије
препусте глобалној америчкој империји, и при том разумљиво образлажу своје становиште.

Антиимперијске присталице суверенитета Русије

У супротном табору суверениста – другим речима, оних неспремних да жртвују
суверенитет Русије, који је очито ушао у приоритете руске политике током председниковања
Владимира Путина – постоје два пола. Оба различито одговарају на изазов империје и
предлажу два узвратна сценарија.
Први пол, који је недавно јасно изнео градоначелник Москве Јуриј Лушков у полемици
с аутором ових редака на форуму “Јединствене Русије” “Стратегија–2020”, полази од тога да
Русија мора чувати суверенитет, остајући у оквиру националне државе. По свој прилици,
исто убеђење преовладава у врху путинске елите која покушава да се супротставља
глобализму и стратешком притиску НАТО-а и САД у оквиру наставка Јалтинског статуса
кво. С тим је повезана и фиксна идеја подршке ОУН-у и повећања руског удела у њеном
финансирању, и многи други међународни кораци руског руководства. Овде имамо посла са
жељом да се игноришу геополитички помаци до којих је објективно дошло у међународном
систему односа после слома СССР-а и Варшавског уговора. Отуд и идеја проглашавања
Русије “европском земљом” (Дмитриј Медведев, Владимир Путин). У томе се чита упорна
жеља да се “зачара стварност”, да се речима, гестовима, знацима и двосмисленим говорима
избегне непријатна оштрина изазова.
Американци отворено говоре како граде светску империју, где се свима предлаже или
да то признају као чињеницу, помире се с тим и уграде се у њихов империјски пројекат, или
да криве саме себе (шта ће уследити у том случају – показује пример Ирака, Југославије и
Авганистана – у реду стоје друге земље “осовине зла”, укључујући Русију). На то
суверенисте које настоје да не ремете статус кво узвраћају: уопште није тако, империју нико
не гради, ништа се није десило, не треба нас притискати, боље је да будемо пријатељи и
заједно градимо демократски свет без двојних мерила, поштујући суверенитет свих држава, а
о спорним случајевима да се договарамо.
Тада Американци опет појашњавају: сада више неће бити као пре, пошто смо били
једна од двеју империја, а сада смо остали сами – покушајте да докажете супротно, онда
ћемо попричати; стога доста више измотавања него се предајте. “We win, you loose, sign
*
here” – како Ричард Перл предлаже да се разговара са Русијом.
На то присталице “фантомских болова” пропале империје узвраћају: ми ништа не
чујемо од онога што нам говорите; ми нисмо изгубили “хладни рат”; ми смо просто
демократе (помало особене) и сасвим кооперативни момци (повукли смо базе из Камрања и
Лурдеса, после провале исламиста пустили Американце у Средњу Азију, помогли да се
Милошевић испоручи Хашком трибуналу, против Караџићевог хапшења нисмо нарочито
протестовали), па што ви онда с нама тако?!
На то амерички градитељи империје опет кажу: зашто сматрате да се извршавање
наредби господара мора схватати као пружена услуга? То што сте учинили по нашем диктату
– добро је, наставите у истом духу и немојте да кочите. Другим речима: изгубили сте

* Ми смо победили, ви сте изгубили, потпишите овде (прим. прев.).