Page 81 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

40
Фридрих фон Лист . “Велики простор” – то је други назив за оно што подразумевамо под
“цивилизацијом” у њеном геополитичком, просторном и културном смислу. “Велики
простор” разликује се од сада постојећих националних држава управо по томе што се гради
на основу заједничког вредносног система и историјске сродности, а такође обједињава
неколико или чак мноштво различитих држава везаних “заједничком судбином”. У разним
великим просторима интегришући чинилац може да варира – негде ће у том својству
наступати вероисповест, негде етничко порекло, негде културни облик, негде друштвено-
политички тип, негде земљописни положај.
Важан је преседан: стварање Европске уније показује да је остваривање “великог
простора” у пракси, прелазак са државе на наддржавну творевину изграђену на основу
цивилизацијског јединства, могуће, конструктивно и поред свих унутрашњих проблема
позитивно се развија у стварности.

Списак цивилизација

За разлику од националних држава, о броју и границама цивилизација може да се
расправља. Хантингтон издваја следеће:
1) западна,
2) конфучијанска (кинеска),
3) јапанска,
4) исламска,
5) хиндуистичка,
6) словенско-православна,
7) латиноамеричка и, могуће,
8) афричка цивилизација.
Ипак се намеће неколико гледишта. У западну цивилизацију Хантингтон укључује
САД (са Канадом) и Европу. Историјски је то исправно, па ипак данас са геополитичког
становишта они образују два међусобно различита “велика простора” чији се стратешки,
економски, па чак и геополитички интереси све више разилазе. У Европи постоје две
самосвојности – “атлантистичка” (за коју је у пуној мери оправдано поистовећивање Европе
и Северне Америке) и “континентална” (која, напротив, нагиње вођењу самосталне политике
и повратку Европе у историју као самосталног играча, а не просто војне одскочне даске за
северноамеричког “старијег брата”).
Евроатлантизам је базиран у Енглеској и земљама Источне Европе (покретаним
инерцијалном русофобијом), а евроконтинентализам – у Француској и Немачкој, са
подршком Шпаније и Италије (то је класична Стара Европа). Цивилизација је у свим
случајевима иста, западна, а “велики простори” ће се можда устројавати нешто другачије.
Под словенско-православном цивилизацијом тачније се подразумева евроазијска
цивилизација у коју органски, историјски и културно улазе не само Словени нити само
православци него и други етноси (између осталог турански, кавкаски, сибирски итд.) и
знатан део становништва које исповеда ислам.
Сам исламски свет, наравно, верски уједињен са стално растућим схватањем сопствене
самосвојности, са своје стране дели се на неколико “великих простора” – “арапски свет”,
“зону континенталног ислама” (Иран, Авганистан, Пакистан) и тихоокеански регион ширења
ислама. Посебно место на тој слици заузимају муслимани Африке, као и стално растуће
заједнице Европе и Америке. Ипак је ислам – управо цивилизација, све свеснија сопствених
особености и своје различитости од других цивилизација – у првом реду од либерално-
западне цивилизације која током глобализације активно надире на исламски свет.
Тешко је успоставити границе између зона утицаја јапанске и кинеске цивилизације у

40 Национальная система политической экономии, М., 2005.