Page 80 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

уједини различите и неповезане снаге, каткад неупоредиве по размерама и супротног
усмерења у погледу локалних проблема. Антиглобалистички покрет пати од “дечје болести
левичарства” и блокиран је искуством читавог низа пораза светског левог покрета током
последњих десетлећа. Националне државе по правилу немају довољну величину за то да
упуте изазов високоразвијеној технолошкој моћи Запада; сем тога, њихове политичке и
поготово економске елите најчешће су укључене у транснационалне пројекте повезане с
истим тим Западом. А локални, етнички и верски покрети и заједнице, иако у одређеним
тренуцима могу да пруже делотворан отпор глобализацији, исувише су неповезани да би
озбиљно рачунали на промену основног светског тренда или чак на исправљање курса.

Значај концепта “цивилизације” у супротстављању глобализму

Управо у таквим приликама прискаче у помоћ концепција “цивилизације” као темељна
категорија за организацију пуновредног алтернативног пројекта у светским размерама. Ако
тај појам поставимо у средиште пажње, можемо стећи основу за складно резонантно
уклапање широких државних, друштвених, социјалних, политичких снага у општи систем.
Под заставом мноштва цивилизација могу се објединити народи, верске и етничке заједнице
из различитих држава, предложивши им заједничку централизовану идеју (у оквиру одређене
цивилизације) и оставивши широки избор за трагање за самосвојношћу унутар ње,
допуштајући непротивречно постојање других цивилизација које се разликују по основним
параметрима.
И таква перспектива нипошто не води обавезно у “сукоб цивилизација”, упркос
Хантингтону. Ту су могући и сукоби, и савези. Најважније је што ће вишеполарни свет, који
у том случају настаје, створити реалне предуслове за наставак политичке историје
човечанства, пошто ће нормативно учврстити разноврсност друштвено-политичких, верских,
вредносних, економских и културних система. Иначе ће прост и спорадичан отпор
глобализацији на локалном ступњу или у име идеолошки аморфне масе антиглобалиста (и то
у најбољем случају) само одложити тај “крај”, успорити његов долазак, али неће постати
стварна алтернатива.

Ка “великим просторима”

Издвајање цивилизације као субјекта светске политике XXI века омогућиће спровођење
“регионалне глобализације” – међусобно обједињавање земаља и народа који припадају истој
цивилизацији. То ће омогућити коришћење предности социјалне отворености, али не у
односу на све одреда већ у првом реду у односу на оне који припадају заједничком
цивилизацијском типу.
Пример такве интеграције по цивилизацијском обележју у нову наддржавну политичку
творевину пружа Европска унија. Она је праузор “регионалне глобализације” која у своје
оквире укључује оне земље и културе које имају заједничку културу, историју, вредносни
систем. Али, признавши несумњиво право Европљана да образују нови политички субјекат
на основу својих цивилизацијских различитости, сасвим је природно претпоставити сличне
токове и у исламској цивилизацији, и у кинеској, и у евроазијској, и у латиноамеричкој, и у
афричкој.
У политикологији се после Карла Шмита слични пројекти уобичајено називају
39
интеграцијом “великих простора” . Још пре Шмита, то је у економији теоретски осмислио и
с огромним успехом применио у пракси творац модела немачког “царинског савеза”

39 Schmitt C. Vőlkerrechtliche Grossraumordnung mit Interventionsverbot fur raumfremde Mächte: ein Beitrag zum
Reichsbegriff im Vőlkerrecht, Duncker und Humblot, 1991.