Page 68 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

опозиција отворено говори о томе. Али исто мишљење потајно дели и значајан постотак
савремене руске политичке елите. Стога се такав сценарио развоја догађаја – условно
говорећи, “Перестројка-2” – и поред његове мале вероватноће у условима ескалације
савременог руског родољубља свакако мора узети у обзир.

Русија и Запад у евроазијској теорији

Сасвим супротну претпоставку, на којој се може заснивати предвиђање развоја односа
Русије са Западом, представља теза о томе да је “Русија – самостална цивилизација”, Русија-
Евроазија, “држава-свет ”. У том случају се Запад (као и Модерна, и модернизација у њеним
различитим облицима) готово у свим значењима те речи – од историјског до вредносног и
идеолошког – схвата као зло, као негативна концепција, као хегеловска антитеза, као оно што
треба одбацити, победити, савладати, искоренити, обуздати и у далекој будућности
уништити. Такво је било становиште руских царева из Московског раздобља (видећи у
Европи “царство јеретика” – “паписта и лутеранаца”), словенофила (поготово касних),
руских народњака, евроазијаца и комуниста (у складу са својом посебном класном
идеологијом).
Полазећи од те словенофилске (евроазијске) перспективе, односи Русије са Западом
треба да се граде у сасвим другачијем кључу. То становиште може се назвати оштро
антизападним. Руска (православно-словенска, евроазијска) цивилизација мора да заметне
последњи и пресудни бој.
Таква смерница доводи до потпуног порицања оног пута развоја којим су ишли Запад и
они који су доспевали у зону његовог утицаја – добровољно или насилно (кроз
колонизацију).
Према томе, прва (и главна) тачка стратегије постаје порицање универзалности
историјског искуства европске цивилизације, њено изједначавање са појединачним случајем
уз оповргавање свих њених претензија на магистрални пут развоја човечанства. То значи –
ни мање ни више – изазов читавој структури епохе Модерне, одбацивање Просветитељства,
изједначавање духа Новог доба са локалном – земљописно и историјски – појавом. Ако је
Русија – самостална цивилизација, онда њена логика, њене етапе, динамика, циљеви, њене
вредности и опредељења могу бити сасвим другачији од путева развоја Запада. Ма којим
путевима и ма којом логиком Запад ишао ка крају историје, Постмодерни и
постиндустријском друштву, Русија-Евроазија сасвим је способна да свему томе одлучно
каже “не!” и одбаци га на основу својих сопствених вредности, приоритета, смерница, избора
и на крају крајева интереса.
Ово становиште захтева метафизичко преиспитивање руске самосвојности, хитну
разраду руске националне идеје на новом кругу развоја, да би потпуно одбацивање Запада
стекло поуздану философску, светоназорну основу.
Кренувши тим путем и не чекајући да се огроман рад духа обави, сасвим можемо
назначити основна начела, полазећи од којих ће Русија-Евроазија, Русија (=цивилизација)
градити односе са Западом.
Прва и главна тачка у тим односима биће одбацивање тенденције “глобалног Запада”.
Запад је локална и регионална појава, и сви покушаји да себе прикаже као универзално
мерило развоја нису ништа друго до колонијална расистичка претензија на апсолутну власт
над човечанством. Универзализму Запада објављује се рат.
Из тога следи још један изузетно важан закључак: модернизација коју извео Запад и
коју доноси свима осталима, није судбина него вољно одабрана могућност, коју други било
прихватају, било одбацују. Модернизација се у том случају претвара не толико у објекат
жудње колико у сумњиву пустоловину, када друштво жртвује религију, етику,
традиционална начела, али стиче технички комфор уздигнут у врховну вредност и водећи
критеријум. Модерна – са њеним материјализмом, атеизмом и утилитаризмом – излази на
видело као искушење које је привлачно али убија дух и самобитност култура и народа. Стога