Page 67 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Треба рећи да такво становиште поседује једну суштинску “врлину”: оно омогућава да
се живи и ради по инерцији, без великих напрезања и залагања. Тенденције глобализације и
изградње једнополарног света атомски Запад развија како уз помоћ инерцијалног окретања
замајца светске историје, тако и захваљујући напорном раду на одбрани сопствених
интереса. Вредности и интереси Запада у главним цртама се поклапају, кретање ка “крају
историје” неповратно је, расправе се воде само о његовој брзини, етапама и појединостима.
Ма колико Постмодерна ужасавала чак и њене адепте, уписана је у логику социјалних,
културних, технолошких и геополитичких токова, и никоме неће поћи за руком да је одложи,
а тим пре одлучним указом укине. Стога руски западњаци предлажу да се “опустимо и
уживамо”, чак и кад се ради о нечему непријатном или чак убитачном за земљу, за амбиције
народа и историјско позвање Русије.
Постојање самог позвања они оспоравају или исмевају, амбиције саветују да се скрате,
а непријатности се могу ублажити стално растућом индустријом забаве, “тоталитарном”
пропагандом гламура и шоу-бизниса. Ако пак услед глобализације Русија нестане, онда,
теше либерали, “тако јој и треба”, важно је само тај нестанак по могућству учинити
неприметним и “комфорним”. Русија ће нестати, док ће људи – наравно, ако им успе –
добити прилику да се уклопе у глобални Запад, остаће и чак ће, вероватно, узмоћи да
искористе нове могућности које се откривају: слободу кретања, комуникација, приступа
знањима, трагања за послом и једнаке почетне услове. И треба признати да су, ако се Русија
сматра европском земљом, либерали у праву. Јер, друге европске земље постепено се одричу
сопственог суверенитета, преносе власт – премда преко воље – наднационалним органима
(бриселској бирократији), изједначавају у правима староседелачко становништво и мигранте
из Африке и Азије, бришу границе, прелазе на енглески језик, заборављају националне,
културне и верске корене. Ако је “Русија – европска земља”, онда треба да се, попут осталих
европских земаља, спрема за то да буде збрисана с лица земље, уступајући место новим
глобалистичким творевинама. Јер, за саму Европу интеграција је само привремена етапа. Ако
се следи процес глобализације, на следећем њеном кругу читав свет постаће “једна држава”
(World State) и сви народи и земље предаће власт “светској влади” (чији заметак већ данас
чини CFR или Trilateral).
Таква тенденција пројектовања односа Русије са Западом није толико бесмислена и
маргинална као што се на први поглед чини, после оног успона родољубивог осећања које је
расло током читаве владавине Путина и у прво време председниковања Медведева (поготово
после августа 2008. године и руско-грузинског сукоба). Интеграција у глобални Запад (=
“светску цивилизацију”) – то је најпростија одлука која не изискује никакав напор. Процеси
глобализације одвијају се сами по себи, и чак и они који се не слажу с њиховим вредносним
идеолошким садржајем (на пример Кина, у мањој мери Индија), покушавају само да коригују
те процесе у своју корист, унеколико их ограниче или успоре, придају им одређени локални
колорит, оспоривши нијансе, али нико – изузев радикалних исламских кругова и
омладинског анархистичког покрета антиглобалиста – не иступа доследно и образложено
против. Учествовање у глобализацији у таквој перспективи не изгледа као вољан избор него
као нешто што се подразумева, не тражи избор, пошто су га уместо нас учиниле логика
историје Новог доба и закономерни долазак Постмодерне и “краја историје”.
Према томе, таква западњачка одлука мора се узимати у обзир. Кудикамо
идеологизованији, радикално антизападнији, тоталитарнији и управљивији од садашњег,
совјетски режим се урушио пред том неумољивом логиком Запада, препустио позиције пред
убедљивим аргументима мреже утицаја коју је сам и створио. Желећи да учествује у туђој
модернизацији по цену минималних напора, СССР је платио своју грешку и пропао. Али шок
је убрзо заборављен, и сличан ток ствари – перестројка, либералне реформе, зближавање са
САД, улазак у НАТО, одрицање од дивовских територија и оптерећења етносоцијалних
региона – сасвим може да се понови, поготово у условима растућих проблема. Либерална

лица на високим положајима у председничкој администрацији.