Page 70 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

морамо констатовати: данас је руска власт сасвим неспремна да начини избор било у једном,
било у другом правцу. Ни Путин, ни Медведев не намеравају ни да се растворе у Западу, ни
да признају Русију самосталном цивилизацијом, ни да заметну последњи бој са Западом. И
власт, и друштво неспремни су за толико оштар корак.
Узимајући у обзир логику читавог постсовјетског раздобља, лако је запазити да се од
необузданог западњаштва клатно руске политике истрајно помера на супротну страну.
Читава историја Путиновог председниковања, његов дивовски рејтинг и подршка његовој
политици у народу сведоче о томе да самосвест житеља Русије нагиње ка признању да је
Русија цивилизација и одбацивању западњаштва. И сваки наговештај власти да ће тако
поступити широке масе сместа одушевљено подржавају. Али, без обзира на то, постоји
невидљива препрека која спутава њену еволуцију у том правцу. Можда се ради о
делотворности рада мрежâ агентуре утицаја (у првом реду CFR). Можда се у друштву још
увек није накупило довољно енергије за избијање у нови круг цивилизацијске битке, коју су
– у овом или оном облику – Руси водили током читаве своје историје.
Било како било, становиште садашње руске власти у погледу Запада (у његовом
актуелном оличењу) остаје неодређено. Власт се одрекла праволинијског западњаштва, али
још увек није заузела алтернативно (словенофилско, евроазијско) становиште. Она се
“заблокирала”, као што се понекад заблокира рачунар. Ни тамо ни овамо.
У главним цртама смо описали општи сценарио развоја односа са Западом, ако
надвлада један од двају фундаменталних ставова – интеграција у глобални Запад или одбрана
вредности и интереса Русије као цивилизације у вишеполарном свету.
Засад избор није начињен. Он се на све могуће начине отеже, одлаже. Ствара се утисак
да руска власт (Медведев и Путин) пати због саме потребе за тим избором, да би учинила све
могуће само да толико оштра алтернатива не постоји, да је избегне неком средњом,
компромисном варијантом – и Запад, и не-Запад.
Русија мора да се интегрише и модернизује, али да при том сачува сувереност и
самобитност. Разноврсне концепције у стилу “суверене демократије” представљају
очајнички покушај да се помири непомирљиво.
Таква неодређеност и двосмисленост погодна је за тактичко проширење поља
могућности. Али истовремено, то није решење проблема већ његово одлагање. То може
давати (и даје) позитиван учинак у помирењу западњачких елита и евроазијских
(националних) маса. Али, пре или касније избор се мора начинити. Руска власт је убеђена:
боље је касније.
Вероватно за такво становиште има одређеног основа, па ипак “касније” не значи
“никада”. Куцнуће час када се на ту дилему мора дати једнозначан и јасан одговор: дакле, да
ли је Русија – европска земља или самостална цивилизација?
Када Медведев говори о вишеполарности и критикује САД, ствара се утисак да је
начинио избор у корист цивилизације. Али се одмах потом појављује у јавности праћен
агентима утицаја CFR и олигарсима, говорећи о “демократији и модернизацији”, истичући
решеност Русије да постане део глобалног Запада. Путин је исто тако поступао: стално је
дезавуисао сопствена идеолошка упутства, мешајући у истом говору неспојиво и међусобно
искључиво.
То запажање показује: односи Русије са Западом под садашњом влашћу одвијаће се у
међупростору између двају јасних и разумљивих становишта. Уместо једнозначног “или-
или”, које би предодредило даљу логику односа Русија–Запад, за неко време смо осуђени на
недоречености, колебања, прећуткивања. Руска власт није сазрела за одговор на тај темељни
проблем. Вероватно ни само друштво није до краја сазрело, иако расположење маса очито
нагиње једној страни, а расположење елита другој. Садашња руска власт заснована је на
компромису између тих двају полова.
Све док тај компромис постоји, праву и пуновредну одлуку нећемо дочекати. А то
значи да ће се односи Русије са Западом развијати противречно и двосмислено: и да, и не.
Па ипак светска економска криза и логика глобализације, од које Запад не намерава да