Page 66 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

администрацији итд.

Односи Русија–Запад у будућности

Најзад, стигли смо до завршног дела – до предвиђања, жеља и препорука у погледу
развоја односа Русија–Запад у будућности. Претходна анализа имала је за циљ да покаже
колико је сложен тај проблем, колико ту има смисаоних помака, нијанси, преклапања
различитих вредносних и геополитичких схема. Мења се појам “Запад” и његови обриси.
Нема јасности у одредници руске самосвојности – те зато чак и нијансе одредница и допуне
основне формуле могу бити пресудне и заменити плус минусом, победу поразом, или
обрнуто.
Русија стоји пред историјском дилемом, чију суштину представља сачињавање њеног
односа према Западу у новој етапи и у новим условима. Прилике погоршава најдубља
економска и, вероватно, идеолошка криза коју сада доживљавају не само САД него читав
свет, за који се испоставило како је у довољној мери глобалан да би поремећај у
функционисању атомског Запада готово срушио економију свих осталих земаља, или јој у
најмању руку нанео дивовску и неповратну штету. Запад је постао толико глобалан да би
збрка у његовом средишту тренутно утицала на сву периферију.
За сачињавање предвиђања и стратегија будућег развоја односа Русије са Западом
потребно је у првом реду одредити појмове.

Перестројка-2: Русија се интегрише у глобални “Запад”

Теоретски би најмање противречно у таквој ситуацији било становиште
најрадикалнијих западњака: Запад је постао глобалан и то треба прихватити, интегришући се
у његову структуру под било којим условима – и што пре то боље. Ако за такав корак треба
одустати од суверенитета, вреди се одлучити и за то, пошто ће пре или касније глобализација
предати управљање у руке наднационалне “светске владе”, и треба настојати да се у њој
стекне неколико портфеља, не упуштајући се у сучељавање које је унапред осуђено на
неуспех. И ако сада либерална економија доживљава кризу, то су све у свему тек “техничке
танчине саморегулисања тржишта”; тржиште ће наћи начин за излазак из кризе. А пошто
никакву разумљиву алтернативу западном либерализму данас нико не предлаже (све раније
супротне варијанте доживеле су слом), Русији напросто не преостаје ништа друго него да
дели са Западом његове потешкоће.
Тако је отприлике расуђивао Михаил Ходорковски, на истим становиштима стоје
чланови опозиционе “Друге Русије”. Али најважније је то што се у блажем облику сличног
становишта придржавају и умеренији западњаци који припадају мрежама CFR и заузимају
кључне положаје у руској економији и делимично политичкој сфери. Иако сличне идеје
данас ретко ко изражава отворено, управо та стратешка линија својствена је владином
економскому блоку (Алексеј Кудрин, Елвира Набиулина, Аркадиј Дворкович, Иван
Шувалов), архитектама међународне политике Русије из МИП-а, Московског државног
института за међународне односе (МГИМО), председничке администрације, руским
олигарсима (оличеним у Руском савезу индустријалаца и предузетника или Институту за
развој Игора Јургенса) и другим утицајним сегментима руске елите. У целини елита остаје
верна Западу, упија његове вредности, држи капитале у иностранству и исто тамо сели своје
породице, проводи слободно време и школује децу. Иако однос према појавама Путина и
Медведева оштро дели руске западњаке на два дела (једни су за, други – одлучно против),
оба полазе од начела неминовности глобализације и стварања “светске владе” 28 .

28 Ту блискост ставова западњака за Путина и западњака против Путина лако је открити кроз примере као што
су еволуција погледа бившег председника владе Касјанова или председничког саветника Иларионова, који су
лако прешли у најрадикалнију опозицију, као и помним проучавањем списка уредништва проамеричког издања
“Русија у глобалној политици”, где радикални опозиционари (Ришков, Хакамада) мирно седе уз министре и