Page 63 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

међународну поделу рада у “светској влади” с тим да се “Русија претвори у спремиште
атомског отпада из развијенијих земаља”.

Стратегија “светске владе” у погледу СССР-а и Русије

Значајно је што интелектуални штаб Запада – амерички “Савет за спољне односе”
(CFR) и његова проширена верзија оличена у “Тространој комисији” (Trilateral) – почев од
1980-их година настоје да активно увуку совјетско руководство у дијалог, како би се
ублажило цивилизацијско сучељавање између “Истока” и “Запада”, да обећањима
“модернизације” и “конвергенције” укључе део касне совјетске елите у своје концептуално
поље на основу одређене вредносне блискости совјетске и капиталистичке идеологије,
проистекле из Просветитељства. Те организације играју улогу лабораторијског нацрта
“светске владе”, која ће се по плану успоставити онда када Запад постане глобалан и настане
“крај историје”. Важно је што се основна појмовна игра CFR са политичким руководством
СССР-а води управо око многозначности содержаја појмова “Запад” и “Модерна”
(Просветитељство).
Део совјетског руководства пристаје на то, и у СССР-у се на основу Института за
системска истраживања (Џермен Гвишиани) (подружнице Међународног института за
примењену системску анализу из Беча) образује посебна скупина научника за ступање у
активан дијалог с интелектуалним средиштима Запада. Заправо Москва даје сагласност на
делегирање својих представника – испрва оличених у научницима-системским
аналитичарима и младим економистима – у “светску владу”. Значајно је што тај правац
надзиру највиши чиновници ЦК КПСС – Александар Јаковљев, Едуард Шеварнадзе, Јевгениј
Примаков. Још упечатљивији је састав “младих економиста” – Јегор Гајдар, Анатолиј Чубајс,
Григориј Јавлински, Петар Авен. У Институту за системска истраживања започиње каријеру
*
и Борис Березовски. Чланови Чубајсовог питерског кружока – Григориј Глазков, Cергеј
Васиљев, Михаил Дмитријев, Сергеј Игнатјев, Борис Љвин, Андреј Иларионов, Михаил
Мањевич, Алексеј Милер, Дмитриј Васиљев, Алфред Кох, Иља Јужанов, Алексеј Кудрин,
Оксана Дмитријева – и Гајдаровог московског кружока – Константин Кагаловски, Алексеј
Уљукајев, Андреј Њечајев, Владимир Машиц – чине други ешелон. Већина учесника те CFR-
мреже потом заузима водеће положаје у руској влади.
Познате су последице делатности CFR у СССР-у. Горбачов одобрава смерницу ка
“конвергенцији” и започиње перестројка. У Кремљу 1989. године примају комисију високих
представника CFR на челу са Дејвидом Рокфелером, Хенријем Кисинџером итд.,
социјалистички табор се руши, а 1991. године распада се и СССР.
Структуре CFR у Русији потпуно се легализују 1991. године у виду Савета за спољну и
одбрамбену политику (Сергеј Караганов званично се води у Надзорном одбору CFR и
посећује седнице Тростране комисије), а “млади економисти” стварају окосницу Јељцинове
владе и образују њено идеолошко језгро.
У делатности мрежâ CFR и његове руске подружнице лако је пропратити како
концептуални модели, оперишући категоријама “вредности”, “конвергенција”, “Запад”,
“Просветитељство”, могу активно да утичу на темељне токове у светској политици и доведу
до уништења цивилизацијског такмаца.

Русија и Запад у Путиновој епохи

Долазак на власт Владимира Путина суштински поправља тај курс из 1990-их година.
Најважнија је строга смерница новог председника на одбрану националних интереса. Пошто
највећа претња по њих потиче управо са Запада – у првом реду из САД и земаља НАТО, то
се сместа одражава на пораст међународне затегнутости.

* Питер – тако житељи Санкт-Петербурга зову свој град (прим. прев.).