Page 73 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

низ здраворазумских логичких операција.

Цивилизација и култура

У неким контекстима (зависно од земље или појединог писца) у XIX веку је појам
“цивилизација” поистовећиван са појмом “култура”. У другим случајевима између њих су
успостављани хијерархијски односи – најчешће је култура сматрана духовним пуњењем
цивилизације, а цивилизација као таква означавала је формалну структуру друштва која
одговара главним тачкама одреднице.
Освалд Шпенглер у чувеној књизи „Залазак Европе“ чак је супротстављао
“цивилизацију” и “културу”, сматрајући другу изразом органског животног духа
човечанства, а прву – производом хлађења тог духа у механичким и чисто технолошким
31
границама . По Шпенглеру цивилизација је производ културне смрти. Па ипак такво
духовито запажање, које тачно тумачи неке црте савремене западне цивилизације, није
постало општеприхваћено, и сада се термини “цивилизација” и “култура” најчешће користе
као синоними. Премда сваки истраживач у вези тога може имати сопствено мишљење.

Постмодерна и синхроничко схватање цивилизације

Чак и летимичан преглед значења термина “цивилизација” показује да у њему имамо
посла са концептом прожетим духом Просветитељства, прогресизма и историцизма,
својственим епохи Модерне у њеном некритичком стадијуму, то јест пре темељног
преиспитивања ХХ века. Вера у постепен развој историје, у универзалност пута човечанства
по свеопштој логици развоја од дивљаштва до цивилизације била је одлика XIX века. Али
већ од Ничеа и Фројда, такозваних “философа сумње”, тај оптимистички аксиом почиње да
се доводи у сумњу. А током ХХ века Хајдегер, егзистенцијалисте, традиционалисте,
структуралисте и, најзад, постмодернисте нису оставили од њега камен на камену.
У Постмодерни критика историјског оптимизма, универзализма и историцизма стиче
систематско обележје и ствара доктринарне предуслове за потпуно преиспитивање
концептуалног апарата западноевропске философије. Само то преиспитивање није до краја
остварено, али је и оно што су учинили Леви-Строс, Барт, Рикер, Фуко, Делез, Дерида итд.
већ довољно да бисмо се уверили у немогућност коришћења речника Модерне без његове
помне и скрупулозне деконструкције.
Уопштавајући тезу “философâ сумње”, Пол Рикер оцртава следећу слику. Човек и
људско друштво састоје се из рационално-свесне саставнице (“керигма” по Бултману;
“надградња” код Маркса; “его” код Фројда) и несвесне (“структура” као таква у
структуралистичком схватању; “база”; Ничеова “воља за власт”; “подсвест”) 32 . Иако се
споља чини да човеков пут води право од робовања несвесном ка царству разума и управо то
представља прогрес и садржај историје, у ствари ако ближе погледамо испоставља се да је
несвесно (“мит”) знатно јаче и као и пре суштински предодређује рад разума. Штавише, сам
разум и свесна логичка делатност готово увек није ништа друго до дивовски рад на
сузбијању несвесних импулса – другим речима, израз комплекса, стратегије истискивања,
замена пројекције итд. Код Маркса као несвесно иступају “производне снаге” и “производни
33
односи” .
Према томе, “цивилизација” не само да просто укида “дивљаштво” и “варварство”,

31 Шпенглер О. Закат Европы. Очерки морфологии мировой истории: в 2 т., М., 2006.

32 Рикёр П. Герменевтика и психоанализ. Религия и вера. М., 1996.

33 Маркс К. Капитал. Критика политической экономии, М. 1953.