Page 22 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

А како онда схватити околност да се у Ново доба, у епохи просветитељства и прогреса,
Европа обратила управо демократији, чији трагови су у западним друштвима загубљени још
пре више од двадесет векова? Јер заиста, између древне демократске Атине и савремених
европских парламентарних република многи векови историје Запада били су обележени
монархијски-аристократским политичким системима. Одговор је укорењен у епохи
Препорода.
То раздобље одговорно је за многе парадоксе који су се касније појавили. Европски дух
одлучио је у епохи Препорода да одбаци рационалне нормативе схоластике и ослободи
људску димензију. Обично се то тумачи као корак напред. Ретко ко обраћа пажњу на то да су
сами посленици Ренесансе за узор узимали управо древног платонског човека и одбацивали
католичке догме не ради световне научности (која још није постојала) него ради магијских,
алхемијских, херметичких и мистичких учења. Другим речима, позивали су на дубоку
архаичност, на екстатичну праксу доживљавања потпуне сакралности света. И Марсилио
Фићино, и Ђордано Бруно, и Микеланђело били су страствени поборници платонизма, Старе
Грчке, истраживачи египатских мистерија и познаваоци Кабале. Из тог наслеђа и потиче
европско занимање за демократију. Политичка демократија откривена је скупа са Плотином
и Хермесом Трисмегистосом, скупа са философским каменом и древним “боговима” који су
наизглед неповратно напустили свет.

Архаична обележја демократија Новог доба: сифражеткиње и Хитлер

Стога и у новој европској историји ту и тамо наилазимо на изливе архаичног начела. И
сама демократија постаје нешто “свето”. Покушајте само у разговору са просечним
савременим Европљанином или Американцем да посумњате у демократију – видећете шта ће
бити. Постаћете “изопштеник”, “неграђанин”, “идиотес”. Данас се то многима може учинити
чудним, али у западном друштву су жене стекле право гласа тек три века после увођења
демократских поступака у Европи – још крајем XIX и почетком ХХ века покрет
“сифражеткиња” (от франц. suffrage – “гласање”) захтевао је да се “дозволи европским
женама да као и мушкарци гласају”. У америчкој демократији пре нешто више од сто година
још увек су важили како расно начело (ограничена права староседеоцима Америке,
Индијанцима, и робовима допремљеним из Африке) тако и имовински цензус (постојање
знатног иметка!), што је ограничавало круг “изабраника” којима је демократија дозвољена.
Амерички политички систем допуњаван је опсежном делатношћу масонских ложа и других
тајних друштава која су обезбеђивала и све досад обезбеђују америчкој демократији њен
“свети” садржај. И, најзад, већ сасвим парадоксалан пример – настанак нацистичке Немачке.
Како то да је у једној развијеној, савременој, цивилизованој и просвећеној европској земљи у
ХХ веку – веку цивилизације и прогреса – на основу сасвим демократских поступака, уз
свеопште народно одобравање на власт дошао човек који је у Немачкој обновио чак не
средњовековни него још архаичнији дух – с масовним ритуалима, ирационалним
паранаучним истраживањима и строгом расном сегрегацијом? Ту је опет, као и у свим
демократијама, у пуној мери испољено начело “одвајања” – једнима је била дозвољена
екстатична пракса, други су из ње строго уклањани.

Глобална демократија као царство антихриста

Демократија XXI века издаје се, споља гледано, за најсавременији политички систем,
покушава да укључи у себе све индивидуе независно од држављанства, полне припадности,
имућности, расне и етничке особености. Она се ослања на теорију “људских права”. Али ни у
том случају нема ни трага од рационалности избора, значаја индивидуалности, једнакости
утицаја на одлучивање. Разумност једног човека гуши се безумљем другог, и кроз све
покушаје “модернизовања” демократије изнова и изнова испливава њена древна, исконска,
сасвим архаична и у крајњој линији ирационална суштина (шта то има “рационално” у