Page 137 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

границе, увек их превазилази – у добром и у лошем. Његови поступци никад не доспевају у
златну середину.
И већ сасвим ускоро наша деца ће бркати репликанта и живог човека. Стога је јако
важно одвојити модернизацију од оног потпуног заноса са којим је обично схватамо. Ако је
Русији и потребна модернизација, онда некаква своја, национална, узимајући у обзир све
наше услове. Морамо да раздвајамо техничку и моралну страну модернизације, зато што је у
верском, моралном и културном аспекту модернизација – просто разарање, изопаченост. Ако
раздвојимо та два појма, већ ће бити добро.
Наша модернизација, иако је то ипак била модернизација, упила је у себе много
националних црта, и ту занимљиву појаву треба схватити – како је руска стихија утицала на
ту модернизацију, како је покушала да је скрене с оног правца којим је ишла западна
цивилизација. И ту је пред нама увек искрсавало питање: шта је за нас важније –
потврђивање самосвојности или развој.
Са становишта руских архетипа самосвојност је важнија, јер ако изгубимо
самосвојност, онда нити ће имати ко нити кога да модернизује, као што је западни свет,
изгубивши Бога, запао у прави пакао Постмодерне. Стога нема те цене по коју бисмо могли
да дамо нашу руску самосвојност, њу не смемо да изгубимо ни под којим околностима. У
избору између руског и развоја увек морамо да бирамо руско. Узмогнемо ли да подредимо
себи Постмодерну – одлично! Ако не, морамо да одбацимо Постмодерну и идемо својим
путем.
Питањем како спајати самосвојност и развој озбиљно су се бавили многи мислиоци.
Амерички политиколог Семјуел Хантингтон изнео је у свом раду “Сукоб цивилизација”
формулу “модернизација без вестернизације”. Са његовог становишта, многе азијске земље
иду тим путем. Стога наша модернизација не сме да иде истим путем са западним светом –
не на Запад, не у Европу. Нешто ћемо тамо узимати а нешто избацивати, али нам он у целини
гледано не треба, он је сасвим другачији, он има другу историју, другу егзистенцију, другу
структуру, те стога иде својим сопственим путем. Чини ми се, иде у провалију.
Неко је спреман да ради самосвојности жртвује технолошки развој. Има људи који
сматрају да је техника неутрална, иако историјско искуство показује да за развој технике
обавезно плаћамо културном, духовном самосвојношћу. Техничку модернизацију треба
одвајати од културне. Русији је потребна своја сопствена модернизација, руска
модернизација, или модернизација са руским лицем. А још је Русији потребна конзервативна
револуција. То ће нас технички ојачати и учврстити нашу самосвојност, наше конзервативно
вечно начело. Русија мора бити или велика, или је неће бити.

Поглавље 15. Интереси и вредности после Цхинвалија

Оживљавање расправе

У западној штампи се после догађаја у Цхинвалију и руско-грузинског сукоба дигао
нови талас расправа о интересима и вредностима. Пропаганда је деловала углавном по
законима рата, и употребљаване су све могуће формулације како би се оцрнила Русија,
сатанизовало наше понашање у Грузији и, обрнуто, Сакашвили представио као жртва. Па
ипак су кроз бујицу информационих ратова продирала поштенија питања. Било је покушаја
да се размотри како је грузинско-осетински сукоб везан, на пример, са приликама у
Југославији, упадом САД у Ирак, шта јесте а шта није преседан. И на општој позадини
антируске хистерије зачули су се први гласови који су довели у питање равнотежу интереса и
вредности. То је доспело у жижу расправе, захуктавајући се откад је почела да сплашњава
ратна пропаганда скупа са њеним клишеима и дезинформацијама усмереним на непосредно
оцрњивање противника. Према томе, како руска одлучност у Грузији утиче на равнотежу
интереса и вредности?