Page 133 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Шта да се ради?

Прво што пада на памет тиче се предвиђања. Добро де, завршава се циклус руске
државности; у реду, ништа, некако ћемо... Није богзна каква вредност тај “Левијатан”, тим
пре што је сам концепт позајмљен из англосаксонске, нама туђе културе, из нама далеког
политиколошког контекста. Па ипак не желимо да се с тим помиримо, кад већ морално
нисмо спремни, тим пре што перед нама није сајам туђих пројеката него некаква безизлазна
светска ноћ – са цунамијем, светским отопљавањем и смаком света.

Постоје – не може да их не буде – излази

*
Један излаз је у томе да се сместа створи нова опричнина . Разуларене људе “у
служби“, доведене до очајања свеопштим расулом, под хитно сврстати у државотворни ред
са суровом дисциплином, са брзим окрутним обрачуном због издаје, саможивости и
вероломства, са братским идеалима спасавања земље од надолазеће пошасти коју је – како
већ сви схватају – садашња власт тек накратко одложила. То је својеврсни “Ред Левијатана”,
као у италијанском филму “Татарска пустиња”, где последњи борци гарнизона, напуштени
од центра, бране далеку границу која никоме више није потребна. Непоколебљиво
извршавају последњу дужност, тонући у ноћ небитка широко отворених очију, напетих и
сурових мушких лица.
И ако такав пут буде изабран, потребно је покренути све постојеће погонско ремење
“политичког страха”. А пошто се страх наочиглед расплињује, треба се латити посла с
утрострученом снагом. Мирним Ходорковским у удобном “Армани” џемперу иза уредне
решетке нико никога неће уплашити. Ако је плашити, у овом случају, онда без све шале
плашити. И ту не треба гајити илузије. Уколико власт не може да се одлучи за онај прави,
уместо поигравања, виртуелног терора – боље да и не почиње. Од покушаја попут 1991.
године човека обузима хистеричан стид. Стиснеш ли песницу – удри из све снаге. Не можеш
ли да удариш – шетај по кеју. Не знам да ли постоје снаге за то. Сами могући опричници
боље знају. То треба њих упитати. Једно је јасно – неће бити нимало лако подићи
“Левијатана” који се са све четири увис ваља у бари историјске беспомоћности. Њему се, као
и Молоху, жртве приносе само са свежом, неосушеном крвљу.
А ево евроазијског излаза: обраћамо пажњу на “Бехемота”, на ону одбачену сакралну
синтезу чијег разматрања смо се у овом есеју намерно одрекли. Тамо, у контексту копнене
моћи, сам појам власти – а подједнако и “политичког страха” – сасвим је другачији. И ако
треба препорађати “Бехемота”, не треба васпостављати механизам нити репресивну
машинерију него танани, једва приметан сакрални смисао – садржај, богословски циљ,
есхатолошки пројекат, дубинску и животворну верску идеју која је тајно напајала руски
народ на његовом путу кроз историју (како је у Библији речено о откривењу Божијем
пророку Илији на гори Хориву: “Иза вјетра дође трус; али Господ не бјеше у трусу. А иза
труса дође огањ; али Господ не бјеше у огњу. А иза огња дође глас тих и танак”).
На то ће се Руси одазвати другачије – не лењошћу, саботажом и равнодушношћу већ
одушевљењем последњег боја, жаром ватреног крштења, скоком ка последњим границама
националних небеса. То је последњи ресурс мобилизације, али он не лежи у области
технологије већ у теологији, философији историје, философији политике.

Поглавље 14. Модернизација под знаком питања

Да ли је Русији потребна модернизација? Прва реакција: наравно да је потребна, како
ћемо без ње? С извесног становишта таква журба у одговору на то питање врло је похвална,

* Опричнина – војно-полицијске снаге цара Ивана Грозног; опричник – њихов члан (прим. прев.).