Page 139 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

САД су своје интересе прогласиле за универзалне вредности

Међутим, готово одмах се показало да је тај добродушан предлог свима да се руководе
у првом реду вредностима, а тек потом и интересима, код многих изазвао скепсу. Постало је
јасно да, уверавајући све у приверженост управо вредностима, главни судија једнополарног
света – САД – сасвим бестидно остварује сопствене интересе. Испало је да су Американци не
само сопствене националне интересе учинили јединим истински легитимним, него их и
прогласили за мерило универзалног система вредности. Другим речима, таквим су
именоване пре свега америчке вредности, а интереси САД уздигнути су у некакав
општељудски закон. То поистовећивање претварало је у ништа сав морални пâтос расправе о
победи вредности над интересима, будући да управо сами Американци нису намеравали да
пруже пример деловања у сличном кључу. Није било ниједног случаја да они ставе
“вредности” изнад сопствених интереса. Напротив, настављали су да делују себично и
бестидно – на пример одбијајући да потпишу протокол из Кјотоа и друге документе о
екологији.
Уместо да кажу како Америка просто хоће да контролише природне ресурсе на
Блиском Истоку и стога је, полазећи од стратешког положаја, окупирала Ирак – као што би
то било у XIX веку, када су сви размишљали у категоријама интереса а не вредности –
Вашингтон изјављује нешто сасвим друго. Американци бестидан и неоправдан ни правно, ни
логички упад званично називају вредносном појавом, позивајући се на “промовисање
демократије” и кажњавање “терористичког режима Садама Хусеина”.
Још пре догађаја у Цхинвалију почела је да се очигледно испољава следећа околност:
Американци су позвали све да следе “универзалне вредности” и одрекну се својих интереса,
док они сами не само да их не следе него, обрнуто, уздижу сопствене националне себичне
интересе у ранг врховних вредности. Тај парадокс је готово одмах примећен, и многи људи
које није изневерио здрав разум почели су да критикују то становиште, укључујући и
Европљане који су Американцима рекли да ако треба да се руководе заједничким
вредностима, онда сви скупа треба да се одрекну и интереса. То се види на примеру из
еколошке сфере – ради се о споразумима из Кјотоа.

Западне вредности нису универзалне, други народи имају друге вредности

Међутим, постоји још једно гледиште. Зашто је заправо човечанство прихватило
вредности слободе и демократије, људских права, тржишне економије, социјалног прогреса и
технолошког развоја као универзалне? То је темељно питање које западна штампа готово
никада не поставља. Јер ако погледамо колико људи живи данас на планети, видећемо:
огромна већина се држи сасвим другачијих вредности. Тржиште и демократија, на пример,
не проистичу из социјалне и политичке историје индијског друштва, где све досад опстаје
кастински систем. И таквих људи има милијарда. Уопште нису својствени кинеској
традицији, а у Кини живи још једна милијарда. Још једна милијарда муслимана такође има
сопствени поглед на то шта да се сматра врховном вредношћу (ту ће најважнији бити
побожност и придржавање верских прописа, а тек онда све остало). Исто се може рећи за
народе Африке, за народе Истока у целини, па и за Русију, пошто вредности тржишта,
либералне демократије и социјалног прогреса, у оном смислу какав им придаје Запад, за
руску историју и руско друштво нипошто не представљају нешто се подразумева, будући да
су се током претежне већине историјских етапа (како пре револуције тако и после ње) Руси
придржавали сасвим другачијих вредносних смерница.
Вредности које се савременом Европљанину или Американцу чине “схватљивим”, за
савременог Кинеза, Индуса или Руса уопште нису такве. Оне могу бити привлачне или
одбојне, али је главно то да нису универзалне. Ништа у историји већине човечанства, изузев
искуства западних земаља, не сведочи о томе да су се те вредности свуда самостално
развиле, и нису биле наметнуте на колонијалан начин, малтене силом.