Page 135 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

традиционалном друштву спајале са мноштвом различитих установа, навика, начела,
моралних ограничења.
Све то је модернизацијом разарано. Одвијало се разарање људске свести која је у
традиционалном друштву окренута потврђивању сопствене самосвојности, одржавању
норми садржаних у основима традиције – то се тиче и породичног живота, и социјалне,
друштвене организације друштва. Све то извргнуто је руглу, подвргнуто разарању.
Ослобођење од тог комплекса отворило је нове могућности, сасвим различито остварене у
сфери технике и сфери морала. У сфери технике оне су стваралачке, зато што се стално
стварају нови уређаји. У моралној сфери све је обрнуто – модернизација делује
деструктивно, она разара човекова морална начела, она разара представу о човеку.
Међутим, и сама идеја о човеку озбиљно је преобликована од епохе Просветитељства.
У традиционалном друштву човек је сматран рабом Божијим. Данас би рекли да је то
дивљаштво, зато што човек није роб већ је слободан. Али рабом Божијим је називан зато што
је био слободан од свега осталог. Био је радник само Бога. Према томе, Црква је усађивала
људима праву слободу. Штавише, учење о томе да је Бог створио човека из ничега, а не из
самога Бога, осуђивало је човека на потпуну слободу.
У оквиру те слободе човек је могао да одабере: хоће ли да буде раб Божији и господар
свега осталог – страсти, греха, или да буде роб греха, роб ђавола, роб тренутних страсти, али
да при том остане слободан од Бога. То морални избор. У традиционалном друштву сматрало
се исправним бити раб Божији и погрешним бити роб страсти. У епохи модернизације,
поготово у епохи Просветитељства, тај морал су решили да промене. Човек се сада
једнозначно схвата слободним од Бога, а не од страсти, не од грехова, не од ђавола. Тако је
начинио први корак ка модернизацији.
Сви знају за раширену Ничеову формулу “Бог је умро”. Па ипак многи не знају како се
завршава тај израз: “<...> ви сте га убили. Ви и ја”. Људи који су пожелели прогрес и
модернизацију убили су Бога. За могућност свог материјалног развоја који ничим неће бити
ограничен у моралној и социјалној сфери, људи су платили смрћу Бога. То је врло честит и
исправан поглед Ничеа, који никог не сажаљева нити оптужује већ просто назива ствари
својим именима. Зато је, да би се појавио модернизован човек, требало збацити Бога са
његовог пиједестала. У томе је богоборачка суштина хуманизма о коме су говорили многи
философи XIX и XX века. У току модернизације заиста се појавио аутономни човек који је
почео себе да назива “слободним”. Према томе, богоборство неминовно представља елемент
модернизације. И то још није крајњи домет.
Када се појавио тај слободни, аутономни човек који је почео да уводи своју особену
хуманистичку културу с ослонцем на сопствене снаге и потпуно развио своју техничку моћ,
своје социјалне установе, своју богомрску либералну демократију и друга открића
социјално-културне модернизације, истог тренутка су философи-постмодернисте
раскринкали Модерну, објавивши да је сада човек постао Бог. Али са становишта
Постмодерне, обожен човек такође ствара репресивне хијерархије.
Управо тада је искрсла идеја да се и сам човек убије. Један познати француски философ
– Бернар-Анри Леви – прогласио је смрт човека, други философ – Ролан Барт – прогласио је
смрт аутора. Друштво без људи и текст без аутора постали су норма савремене
постмодернистичке културе. Дакле, човек је испрва убио Бога да би потом, у сталном
трагању за новом модернизацијом, новим ослобођењем, дошао дотле да је постао терет
самом себи. Јавила се идеја ризома, неодређеног полугомоља, киборга, клона. Логичан крај
модернизације.
Често се постсавремени типови могу видети код Тарантина, у филму “Улични пси” или
“Петпарачке приче”. Људи нису целовите личности које иду својим путем, бране сопствену
историју, имају сиже, већ обрнуто, представљају део. Али то је део себе самог.
То је постчовек – нужан елемент модернизације. Јер, Постмодерна је оно што долази
после модернизације, пошто се модернизација оствари. У оним земљама где је циклус
Модерне завршен започела је активна постмодернизација: прошла је индустријализација,