Page 136 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

започела је постиндустријализација, прошла је модернизација, започела је
постмодернизација. Сада у то желе да увуку и Русију. Али ничег доброг у томе нема, изузев
развоја техничких средстава. На један тас ваге стављају се осветљени излози, неонска светла,
екрани, бела техника, а на други тас – човеков живот, његова судбина, његова душа, његова
љубав, његова страст, његов ваздух, додир са природом, са децом, велики историјски
пројекти које су људи пред собом постављали.
У историји Русије видимо да модернизација код нас никада није кретала одоздо, њу су
нам увек наметали. Овде се присећам како је Пушкин рекао да је у Русији једини
Европљанин – држава. Сва модернизација долазила нам је са Запада уз помоћ насилног
увођења строгим методима. Прву и најтемељнију етапу модернизације имали смо у време
Петра I, када је на читаво столеће Русија била избачена из националних критеријума.
Наметани су нам туђи обичаји, одећа, представе, и на рачун тога је стварно била достигнута
извесна техничка модернизација.
Други – чудовишнији и истовремено упечатљивији – талас модернизације имали смо у
XX веку, када су бољшевици почели да уништавају све традиционално, конзервативно,
легитимно, изводећи на ослобођеном месту своје технички беспрекорне експерименте –
летове у космос, изградњу нових зграда, атомско оружје, нестанак села, нестанак верника –
огромни успеси су постигнути. Премда су комунисте нешто касније обуставиле своју
модернизацију, првих десетлећа одвијала се пуном паром. А надаље су почели да је
ограничавају у сфери морала, схвативши да човечанство тако може и сасвим да нестане.
Техничка модернизација у Совјетском Савезу била је упечатљива. Ништа мање
упечатљив био је распад обичаја, разарање културе, социјалних установа традиционалног
друштва, уништавање сељаштва, репресије. Мноштвом живота платили смо модернизацију.
И та модернизација изведена је одозго – на власт је дошла шачица фанатика и, ослањајући се
на веру у боље сутра, наметнула нам тај модел модернизације.
Наравно, много тога поправио је народни дух, наравно, конзервативни елемент ипак се
испољио. Али смо платили не само крвљу, не само морално, платили смо модернизацију
милионима људи спаљених у њеном ложишту, милиони су потамањени, уништени. И то су у
првом реду биле традиционалне класе традиционалног друштва – сељаштво, духовништво,
племство. Како би постигле техничке успехе, комунисте су морале да обаве исто што је пре
њих већ једном обавио Петар I, поплочавши руским телима гњили мочварни град на рубу
Русије.
Да, то је била важна предстража, са техничког становишта то је јако важно, али по коју
цену! Он је разорио нашу историју, наша начела, наше традиције. Људима је у XVIII веку
забрањивано да излазе у руској одећи и носе браде у градовима. За модернизацију Русија је
платила самосвојношћу. Ако опет кренемо у том правцу исто онако несмотрено, коначно
ћемо је изгубити.
Треба скинути чаролију са термина “модернизација”. Јер када неко изговара
“модернизација”, сви су одмах “за”, а ко је “против” тај је назадан, несавремен човек,
архаичан, заостао. Међутим, са подједнаком сумњом треба се односити и према оним
људима који иступају једнозначно “за” модернизацију, зато што модернизација – то је смрт
Бога, а затим и смрт човека, смрт аутора, ризом, киборзи, клонови, генетске операције. Засад
их још некако сузбијају, комисија ЕУ чак предлаже да се ограниче огледи са генетским
кодом људи, зато што је то врло опасна ствар. Али то говори само о томе да се негде такви
огледи врше.
Логика модернизације је у томе што желе да је сузбију, али се она не да сузбити, већ
нас убудуће чека такозвана ослобођена техника. Људи постају налик на роботе – то још нису
роботи, то су засад обични људи, али у плану је да се људима постепено уграђује све више
механичких импланата, протеза, рачунарских процесора, микрочипова, који ће помагати
њиховим органима да раде. То је добро за инвалиде, али се човечанство неће на томе
зауставити – човечанство се никада није заустављало нити разумно поступало. И ако оно
креће путем модернизације, значи да ће ићи тим путем до краја. Човек никада не схвата те