Page 131 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

и исправља као челична опруга од мора до мора, од океана до океана по сопственом хиру –
лако, као од шале, безбрижно, безнадежно и свечано. То је народ ветра и огња, са мирисом
сена и провалијама модрих ноћи прожетим звездама, народ који носи у својој утроби Бога,
нежног као хлеб и млеко, гипког као мишићава волшебна речна риба умивена слатким
водама.
Руски народ не намерава никоме да се потчини, и ако призна власт “Левијатана”, то је
само изигравање, готово из шале, зато што је то јако ведар народ. Штета што нашу
духовитост други не схватају, налазећи да је исувише крвава, исувише окрутна. За Руса –
ништа није исувише.
И ето, да тај народ не би претерао, сасвим престао да ради, очаран звездама и својим
тако равним и тако белим телом, да не би испарио у вртлогу великих увида, изгорео у севању
неземаљског духа, умро у заносу слатко-сањиве метафизичке изобилне лењости, уведен му је
“Левијатан”, постављено чудовиште да надзире тај народ усијаним штапом – да му се руски
живот не учини толико узбуђујућом медовином.
Ропство, попустљивост, поштовање закона и власти, марљивост, покорност,
дисциплина, послушност, речју, “политички страх” – све то је сасвим страно Русу, који је
сам себи чудовиште и стога се не боји никога изузев самога себе, а уосталом ни самога себе
се не боји – и горе ствари је Рус видео. Макар у сну.

“Руски Левијатан” данас

Како стоје ствари с “руским Левијатаном” данас? Да ли је јак? Изазива ли онај
“политички страх” који треба да изазива?
Убеђен сам да је, упркос жалопојкама одређених снага у савременој Русији, “руски
Левијатан” на издисају, у суштини, труп му се распао и нема више снаге. Успело му је да се
дубоко усади у колективно несвесно – то је генетско искуство из прошлих епоха и пре свега
из доба сунчаних репресија стаљинизма, када је доживео звездани тренутак. Међутим, с
обзиром на бесконачно слободољубље Руса, такав траг у души и телу брзо нестаје.
“Левијатан” је искорењен, његов циклус је завршен, данашња власт не изазива никакав страх.
Остала је само “утвара Левијатана”, његов психички фантом, магловито сећање на то да је
некада постојао и био поприлично јак – убијао је, растрзао, шкргутао очњацима, махао
дивовским шапама, своје није испуштао. Рус га је гледао преко левог рамена уз звиждук и с
унутрашњим задовољством. И сада гледа, али су му пред очима само црвени кругови од
непристојно дугих новогодишњих празника. Место “Левијатана” је празно.
Садашња руска државност је виртуелна. То су дводимензионалне слике филмског
пројектора на платну. То су танки млазеви не сасвим избрисаног памћења. И ништа више.
Баш ништа.
Размотримо тачку по тачку садашње стање у Русији.
Неистомишљеништво. Нема ни трага ни гласа од било каквих репресија због
неистомишљеништва. Почнимо од тога да савремена руска власт нема “мишљеништво” које
би се могло оповргнути. Она нема никакве постулате, никакве јасне идеје, никакве озбиљне
програме, никакву идеологију, никакву политичку философију. Све што се у њој може
оспоравати јесу технологије. Али, тако се ствара већ некако сасвим изопачен интелектуални
облик “неистомишљеништва у технолошкој сфери”. Да ли власт успешно или неуспешно
изводи перформансе – о томе се још може расправљати. Али о њеним мислима, идејама – не.
У погледу такве власти пуновредан идеолошки нонконформизам напросто је немогућ. Свака
тврдња – за и против – пропада у мочвару.
Вама нико не приговара, са вама се нико не слаже. “Мисао” као таква учтиво је послата
на сметлиште, или још даље. То је управо онаква слобода која самој мисли уопште није
потребна. Боље да је пеку усијаним гвожђем, ударају на муке, или оглашавају у дворцима
или с амвонâ. Ако на мисао нико не обраћа пажњу, она пропада, почиње да сумња у саму
себе, бледи и вене као сушичаво сироче.