Page 128 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

алтернативне, од стране нонконформистичких скупина неистомишљеника.
У таквим приликама “руски Левијатан” је дејствовао оштро и често немилосрдно,
користећи репресивна средства за сузбијање унутрашњег непријатеља и застрашивање
становништва које би теоретски могло осетити наклоност према непријатељу и обратити
пажњу на његову логику.
2. Бунт, самовоља, неспремност за потчињавање утврђеном поретку.
Та црта својствена је људској психологији и представља константу руске политичке
историје. Појединац или нека скупина или категорија људи, каткад читав етнос, у неком
тренутку постају свесни немогућности даљег постојања у оквиру “Левијатана” и испољавају
отворену непослушност. Та непослушност може се изражавати у отвореном устанку, у бунту,
у отимању и пљачкању имовине представника државе или повлашћених слојева, као и у
бекству из јурисдикције државе у релативно слободне зоне – територије њених крајина.
Изразита испољавања такве ситуације, засноване на самовољи и одбацивању врховних
установа, видимо у историји руских бунтова, у настанку козаштва, у одредима разбојника –
“разбојних људи”.
Бунтовник се разликује од неистомишљеника по томе што одбацује сам отуђени
поредак “Левијатана”, сам механизм апстраховане власти, а не само његову идеологију или
верску платформу. Побуњеник одриче “Левијатану” као механизму “објективних репресија”,
власти као објективности, право на постојање и неретко предлаже своје облике власти, суда
и правде, засноване било на консензусу заједнице, било на транспарентној субјективности
одређене и блиске личности – предводника, харамбаше, вође, поглавара.
Репресивни систем у таквом колективу побуњеника може бити чак и строжи, али се
само начело изазивања страха и логика репресија ту коренито разликују. “Левијатан”
кажњава у име објективне нужности која по одредници премашује ступањ надлежности
обичних грађана. Он изазива страх ради апстрактног поретка, иступајући као механичка
функција која делује с истрајном кобношћу независно од било каквих чинилаца. “Левијатан”
полази од норматива апстрактне рационалности, никада се не поклапа са појединачном или
групном рационалношћу. У томе он представља супротност вољи, и страх који изазива
радикално се разликује од оног који улива сеоски суд, суд козачког круга или чак бандитског
главешине.
Неправичност репресија могућа је у најразличитијим приликама, али је у име
“Левијатана” критеријум неправде или правде другостепен – у изазивању страха важна је
сама способност застрашивања, извршавања казне као чињеница. Бунт је усмерен управо
против тога, а не против неправедности власти или суровости застрашујућих репресија. Он
циља у саму стихију “Левијатана” као озакоњеног и рационалног терора, супротстављајући
му врло често неозакоњен и нерационалан терор. Бунтовник настоји да обрне сразмеру, из
објекта страха од стране “Левијатана” он постаје субјекат страха, другим речима, онај који
тај страх изазива.
Устаник против “Левијатана”, попут Персеја у борби са Медузом Горгоном, ставља
између себе и власти углачани штит којим одбија талас страха који потиче од државе, и
усмерава га на њу саму. Сада већ он, са своје стране – попут предводника разбојника или
луталица – изазива страх у честитим грађанима.
Та игра са силама страха понекад може да стекне политичку димензију. Изразити
пример такве дијалектике видимо у недавним догађајима у Чеченији. Савезни центар,
приморавајући Чечене да остану у саставу Русије и потчине се њеним законима, користи
оруђе застрашивања. И становништво Чеченије га управо у том својству схвата. Али
истовремено Чечени, по праву побуњеника, и сами постају символи који изазивају страх –
испрва “мафија”, “бандити”, а потом “терористи”. На сличан начин су честите грађане
дореволуционарне Русије застрашивали разбојници, као и козачке јединице.
3. Завера, сплетке у циљу свргавања владајућег цара, вође или политичке групације.
“Левијатан” као целовита стварност у случају завере не страда нарочито, пошто сам
механизам репресија и структура владавине најчешће опстају у ранијем виду. Према томе,