Page 124 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

понове и у оквиру Русије, што се претворило у параду унутарруских суверенитета
Националних република (Татарстан, Башкортостан, Коми, Саха) и крвави сукоб у Чеченији,
угашен тек по цену огромних жртава. У епохи слабљења народа етноси-сапутници радије су
се масимално дистанцирали од њега (самим тим доказавши променљивост свог
саучествовања у општој историји).
И најзад, трећа варијабила – савремено руско друштво – кроји се по западним узорима
друштва грађанског, апстрактног и сасвим невезаног (макар у теорији) са народним
коренима и етно-културним закономерностима.
Испада да је постојећи политички режим и одабир варијабила с њим у вези (држава,
етнички мозаик и грађанско друштво) у отвореној опозицији историјским константама које
би – ако се узму у обзир – диктирале потпуно друге – сасвим алтернативне – моделе и за
државу, и за етничку структуру, и за социјално устројство.
Ова анализа разоткрива дубинску противречност савремене Русије на ступњу
социјалних структура. Та противречност већ одавно би довела до непоправљиве пошасти да
није уравнотежавана непрекидним радом константи који ублажава погубне процесе на
ступњу варијабила. То је поготово видљиво у време Путина који је смањио напетост између
либералног западњаштва елита и конзервативних очекивања маса, делимично и де факто
(али не де јуре) изишао у сусрет тим очекивањима после строго антинародног,
антиевроазијског и антируског раздобља Јељцинове владавине. То је читавом социјалном
систему придало додатну постојаност. Али при том нимало није отклонило темељне
противречности.
Према томе, садашње раздобље је конзервисана (одложена, одгођена) криза, али још ни
издалека није обраћање конзервативизму (константама) као путу изласка из ње. У епохи
Медведевљевог председниковања те противречности поново почињу да постепено нарастају.
Покушаји извођења новог таласа либерализације, модернизације и вестернизације
закономерно доводе до новог заоштравања.

“Странка константи” и “странка варијабила”

Може се рећи да у савременом руском друштву постоје две хипотетичне неформалне
“странке” – “странка константи” и “странка варијабила”.
“Странка варијабила” стоји на страни либерално-демократске државности, грађанског
друштва и вођења такве етничке политике у којој би значај великоруског етничког језгра био
умањен, док би тежње етничких мањина за самоопредељењем добиле зелено светло.
Алтернативни сценарио исте “странке” који води, премда другим путем, али истом циљу,
представља стварање “руске нације” (која никада историјски није постојала, и покушаји
њеног стварања довели би до потпуног нивелисања етносâ – и великоруског, и свих етничких
мањина). Та “странка” данас преовладава у политичкој елити.
“Странка константи” у елити заступљена је слабо и повремено, али за ослонац има
широке слојеве становништва. Овде се суочавамо с интуитивним осећањем да је Русија
самостална цивилизација (“руска” или “евроазијска” – како уверено и без двоумљења током
последњих 10 година одговара преко 70% житеља Русије на управо тако срочено питање
ВЦИОМ-а); да народ има историјско позвање које мора да оствари; и да се тај народ у своем
језгру ослања на великоруски етнос који је обликовао осовинску самосвојност – језик,
културу, психолошки и духовни тип, али је отворен за оне етносе који су спремни и желе да
са њим повежу своју судбину и постану део јединственог народа.
Путински модел политичког управљања заснован је на компросу између двеју
“странака”, и свака види у Путину свог представника. Са Дмитријем Медведевом стање се
унеколико променило зато што његов “имиџ” више одговара класичном представнику
“странке варијабила”.

Предвиђање будућности социјалног система Русије