Page 125 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Укратко ћемо срочити предвиђање. Теоретски се могу размотрити три варијанте даљег
функционисања Русије као система.
Први случај описује стање када надвлада “странка варијабила”. То значи да ће
тенденције либералне демократије, модернизације, грађанског друштва, вестернизације,
економског либерализма и етносепаратизма надвладати снаге одвраћања руских константи.
У таквим приликама чека нас слом руске државности.
Удаљавајући се од константи, власт ће уздрмавати тло под својим ногама, а елите ће
опет, као и 90-их, ући у фазу заоштравања сукоба са масама. Већ и само то у условима
економске кризе и нерешености мноштва социјалних задатака, и узимајући у обзир
полиетнички систем Руске Федерације, може постати пут ка политичком слому и распаду
земље. Током 90-их година ХХ века са СССР-ом се десила иста таква трагедија, иако је
систем био консолидованији и више одговарао константама од либерално-демократског
модела преузетог са Запада.
Овде треба додати два допунска чиниоца: притисак од стране САД које су из
стратешких побуда животно заинтересоване за слабљење Русије, што значи да ће улагати
озбиљне напоре у њену даљу дестабилизацију, и сам процес глобализације који води ка
планетарном ширењу западног модела друштва и демонтажи националних држава. Идући
путем модернизације, Русија иде право ка сопственом самоуништењу (као што је и
Горбачовљево “убрзање” само убрзало крај СССР-а). “Најмодерније” (“најсавременије”) је
одустајање од државности као такве и интеграција у “јединствено човечанство” под управом
“светске владе”.
Друга варијанта састоји се у томе да политички систем остаје исти као пре, али
постепено мења смисао, све више се пунећи елементима руске цивилизације. Тај случај
можемо назвати “русификацијом” режима. Засад – у најмању руку током Путиновог
председниковања – догађаји су се одвијали управо по том сценарију, што је систему
обезбеђивало одређену (премда релативну) постојаност. Ова верзија своди се на замрзавање
свих процеса у друштву, које се конзервише онаквим какво јесте – у полуболесном-
полуздравом стању.
И најзад, трећа варијанта, тренутно прилично мало вероватна, теоретски се састоји у
победи “странке константи” и изградњи сасвим другачије државности, укорењене у
евроазијској цивилизацији, с ослонцем на руски народ и етносе солидарне са његовом
судбином и са новом формулацијом историјског позвања за XXI век. Тај сценарио не би нам
зајемчио лак живот, али би зато поставио наше совремнике на исти ступањ са прецима који
су током дугих векова ишли ка великом циљу. И нису ишли зато да њихови потомци у
последњем тренутку одустану од његовог постизања.

Поглавље 13. Руски Левијатан (државотворна претња)

Страх као трепет

Немачки историчар религија и теолог Рудолф Ото, описујући феномен сакралног
(светог, das Heilige), истицао је да су у том осећању спојене опречне људске емоције –
усхићење, занос, љубав и ужас, трепет, паника. А све то не дели се на саставнице – страх се
не може одвојити од радости и уживања.
У оној мери у којој у народу постоји сакрализација власти, државе, политике и
социјалних установа, тај сложени комплекс снажних емоција проширује се и на њих. Не
можемо да издвојимо чинилац страха као нешто изоловано. Ужас пред сакрализованом
политичком установом неодвојив је од љубави и поштовања: према томе, то је сложенији
феномен и да би се исправно истражио, претходно треба описати структуру сакралног 41 .

41 Вид. подробније: Дугин А. Г. Философия политики. М., 2004. (Теми сакралне политике ту је посвећено