Page 127 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

имамо посла са сасвим десакрализованим страхом – утилитарним страхом. Управо њега ћемо
покушати да истражимо у руској политичкој историји. Стога је у наслову чланка теза о
“Руском Левијатану”. Нас занима политички страх у најутилитарнијем његовом аспекту, у
оптици конвенционалне западне политикологије.

“Руски Бехемот”

У историји руске државности треба раздвајати две појаве које се наслојавају једна на
другу: сакралну државност којој је својствен комплекс целовитог односа ужас–љубав, и
“руског Левијатана” као таквог, сасвим рационалну установу, позвану да кроз страх, гушење
и репресије чува и јача владајући поредак. “Руски Левијатан” као концепција – то је
вештачка реконструкција, производ изузимања рационално-прагматичне застрашујуће
стране из целовите појаве власти. Будући да је рационалан механизам, “руски Левијатан” се
у својој делатности окреће репресивном моћи против одређених друштвено-политичких
испољавања људи. Он је подложан рационалном истраживању и анатомизацији, док
сакрална саставница државности измиче таквом праволинијском разматрању.
Овде се намеће настављање символичног поређења. У “Књизи о Јову” и на другим
местима Библије Левијатан иступа у пару са другим чудовиштем – Бехемотом. Бехемот је
копнено чудовиште, Левијатан – морско. У складу са метафорама геополитике, Левијатан
представља “поморске силе” – као што су Картагина, Атина, Енглеска, САД, а Бехемот –
“копнене”: Спарту, Рим, Немачку, Русију. Концепција “Левијатана” код Хобса с једне
стране, и код савремених геополитичара с друге, несумњиво има различита значења, и та
метафора се различито користи. Али треба обратити пажњу на то да је Русија у
класификацији геополитичара претежно копнена сила, што условљава њене цивилизацијске
особености, главне параметре, стратешку структуру и културне смернице. То се тиче и
државности. Стога се сакрални аспекат власти, бојажљив однос према њој – иза границе
дуализма љубави/ужаса – може приписати управо особености државе препознате као
“Бехемот”, за разлику од рационално-механичког схватања државе код западних либералних
философа политике – као што је Енглез Хобс, писац “Левијатана”.

Репресије због чега? Четири главна разлога

Дакле, против чега конкретно ће “руски Левијатан”, држава као таква, искористити свој
репресивни апарат?
Могу се издвојити по броју и особинама различити критеријуми, а ми ћемо се задржати
на четири по нама најбитнија и најзначајнија.
1. Неистомишљеништво, отворена или тајна приврженост систему суштински
различитих погледа од оних прихваћених као званична идеологија или супротних њој.
Казнене мере против неистомишљеника неопходне су “Левијатану” као оруђе очувања
постојаности, континуитета и поузданог функционисања власти. Неистомишљеништво,
нонконформизам увек доводи у сумњу оправданост идеолошког система на коме се власт
заснива, па према томе служи као хранљива подлога за расположења сучељена тој власти.
Неистомишљеништво подрива темељ самог чина владавине, независно од тога против чега
конкретно је усмерена.
Неистомишљеништво се одређује зависно од званичне идеолошке смернице која може
да се мења, па ће се према томе променити и критеријуми неистомишљеништва.
Првенствени циљ репресија постају облици неистомишљеништва који имају
“револуционарно” својство и поричу основна обележја владајуће идеологије.
У руској историји као најизразитији примери за то служе староверци и секташи (почев
од друге половине XVI века), револуционарне демократе, социјалисте и народњаци у другој
половини XIX – почетком XX века, дисиденти совјетског доба. Ту је очита и јасна идејна
платформа власти, самог “Левијатана”, и њено доследно одбацивање са предлогом другачије,