Page 71 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

međunarodno pravo izričito uređuje postupanje čak i s pobunje-
nicima koji su se pokrenuli u oružanu akciju protiv vlade i time
izvršili dela koja se po pravilu najstrože kažnjavaju. Ako neko,
čak i u borbi protiv njih, prekrši ta međunarodna pravila, koja
su slična, ali skromnija, od onih koja se primenjuju na oružane
sukobe između regularnih vojski država (tzv. ratno pravo), ako,
recimo, naredi sumarne egzekucije bez suđenja ili uzima taoce,
on neće moći da se kasnije pravda time što takvi postupci nisu
bili označeni kao krivična dela prema važećem unutrašnjem pravu
njegove zemlje. Kao što se vidi, postoje dovoljni osnovi za savesno
nastojanje da se načelo nullum crimen, nulla poene sine lege poštuje i
u izvanrednim revolucionarnim situacijama. Primer skrupuloznog
poštovanja ovog principa pružila je sandinistička revolucija u Ni-
karagvi. Iako je njome oboren jedan od najodvratnijih režima koje
je svet poznavao, kombinacija svireposti i korupcije, saradnicima
diktatora Somose (Somoza), pa čak i oficirima njegove brutalne
nacionalne garde, sudilo se strogo na osnovu prava koje ih je u
trenucima kada su izvršili svoja dela obavezivalo.
Više zabrinjava jedna druga tendencija, koja je uzela maha u
dvadesetom veku. Ona se sastoji u korišćenju sudova za obra-
čun s političkim protivnicima svrgnutim posle običnih državnih
udara i sličnih “dvorskih revolucija”. Ovi se pučevi od suštinskih
promena razlikuju po tome što nimalo ili vrlo malo zadiru u
socijalno i političko tkivo i predstavljaju samo smenu na vrhu.
Pri tom pravni sistem ostaje najvećim delom netaknut – reč je, u
stvari, samo o kršenju nekih ustavnih odredaba ili o nastojanju
da se stekne kontrola nad ustavotvorstvom. Kao što je poznato,
takve su promene u nekim delovima sveta vrlo česte, a u Latinskoj
Americi tako reći endemične. U nastojanju da se svrgnuti vlasto-
držac – od koga se novi po pravilu mnogo ne razlikuje – odstrani,
ali da se tome oduzme izgled političkog ili ličnog obračuna, sve
je veća “moda” da se on izvede pred redovni ili neki izvanredni
“narodni” sud, koji ga po pravilu osuđuje zbog zločina koji imaju
upečatljive nazive s malo prave sadržine i svode se obično na ne-
kakvu “izdaju” ili “protivnarodnu” i “štetnu” politiku. Činjenica
da se pri tom uopšte ne menja raniji krivični zakon ili da se na
brzinu donose izvanredni dekreti ogoljuje licemernost ovakvog
postupka, u odnosu na koji ranije praktikovana prosta likvidacija
poražene strane izgleda poštenija. Sud, naime, time prestaje da
bude sud a pravo pravo.

71