Page 60 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

Vratimo se, međutim, smrtnoj kazni, jer je kroz celu istoriju
osnovna težnja bila – ne da se prilikom njenog izvršavanja izbegne
bol, nego da se patnja učini što većom. “Filozofija” koja iza toga
leži sasvim je jasna i prosta. Za teške prestupnike – a to su u očima
vladajuće elite prvenstveno oni koji su nasrnuli na nju – jedno-
stavno oduzimanje života izgledalo je kao i suviše malo ispaštanje,
tim pre što su i religiozna uverenja podsticala utisak da odlazak
iz zemaljske “doline suza” i nije neki naročit gubitak. Da bi se
zadovoljila potreba za osvetom, da bi kazna delovala egzemplarno,
trebalo je da smrt bude spora, postepena i svirepa.
Ovakva vrsta usmrćivanja počinje tamo gde se intenzivno mu-
čenje sprovodi tako da se mirno prihvata rizik da mučeni izdahne.
Prolaženje kroz šibu u ruskoj carevini bilo je telesna kazna koja se u
velikom broju slučajeva završavala smrću. Kažnjenik je proterivan
kroz paralelni red vojnika, od kojih ga je svaki tukao kundakom.
Rafinman ove i sličnih mera, koje se i danas primenjuju, u tome
je što se pojavljuje kolektivni i bezlični izvršilac pa se tako i sau-
česništvo, odgovornost i griža savesti ravnomerno raspoređuju na
veliki broj ljudi.
Odustaćemo od opisivanja svih oblika polagane i mučeničke
smrti iz obzira prema čitaocu, koji je ionako saznao za neke nji-
hove oblike. Dovoljno je napomenuti da je za pogubljenje Robera
Damiena (Robert Damiens), koji je 1757. godine izvršio atentat
na francuskog kralja Luja XV, bila raspisana neka vrsta međuna-
rodnog konkursa, gde se tražila najbolja ideja za zastrašujuće i što
svirepije izvođenje najteže kazne.
Mučitelji se nekada trude da njihov tretman ostavi što manje
tragova na žrtvi. To se dešava kada pravni sistem u kome deluju za-
branjuje mučenje, ili, češće, jer je režimu stalo da se za to ne sazna.
Ovo postaje naročito važno kada se muči radi dobijanja priznanja,
koje će biti ponovljeno na javnom suđenju, gde optuženi treba
da izgleda čio i priseban. Međutim, odvajkada, pa i danas postoji
želja da mučenje ostavi stalne ožiljke i posledice. Može se, štaviše,
reći da je tada osakaćenje ili obeležavanje pravi cilj postupka, pri
čemu se ne može izbeći usputni bol. Svrha je zapravo bila trajno
zastrašivanje drugih. U vreme kada nije bilo sredstava masovnog
opštenja, čovek bez ruke ili bez nosa, odsečenih ušiju ili žigosan
na drugi način, bio je pokretna opomena svima. Na to je i mislio
Muhamed diktirajući Koran u sedmom veku. Danas je ovakvo
kažnjavanje lišeno i onog surovog smisla koji je nekada imalo.

60