Page 498 - Thomas Mann - Čarobni breg

uzimao na krilo, što je obema stranama pričinjavalo isto toliko zadovoljstva, čak i više.
Nećemo reći da je on procvetao, ali je u svakom slučaju ižđikao u mladića: Hans Kastorp
nije gledao kako je to teklo, ali je odjednom video da je tako. Uostalom, ni vreme ni đikanje
nisu činili dobro mladiću Tediju, on nije bio za to stvoren. Njegovi dani su bili izbrojani:
umro je u svojoj dvadeset i prvoj godini od bolesti kojoj je bio toliko sklon, i u njegovoj sobi
je izvršena dezinfekcija. Mi to pričamo mirnim glasom, pošto nije bilo velike razlike između
njegovog novog i njegovog dotadašnjeg stanja.
Ali su se desili i važniji smrtni slučajevi, dole, u ravnici, koji su se njega bliže ticali ili
koji bi ga se nekad bliže ticali. Mi time mislimo na skorašnju smrt staroga konzula Tinapela,
koji je bio deda-ujak i staratelj Hansa Kastorpa i blagoupokojenog Joahima. On je
najbrižljivije izbegavao nepodnošljiv atmosferski pritisak, prepuštajući ujka-Džemsu da u
takvim zgodama čini gluposti. Pa ipak nije mogao zauvek da spreči apopleksiju, te je
telegrafski kratko, ali nežno i sa poštedom sastavljena vest o njegovom odlasku na drugi svet
— nežno i sa poštedom sastavljena više s obzirom na pokojnika, nego na primaoca vesti —
dospela jednog dana ovamo gore, do odlične stolice Hansa Kastorpa, posle čega je on kupio
hartiju sa crnim okvirom i napisao svojoj braći od ujaka kako je on — siroče bez oca i
majke, koji se sad ima smatrati trostrukim sirotanom — utoliko više ožalošćen što mu je
uskraćeno i zabranjeno da prekida ovdašnji boravak da bi dedu-ujaka ispratio na poslednji
počinak.
Bilo bi neiskreno govoriti o nekoj žalosti, pa ipak su oči Hansa Kastorpa imale tih dana
zamišljeniji izraz nego obično. Ovaj smrtni slučaj, koji ni u kom slučaju ne bi izazvao neka

naročita sentimentalna osećanja, koja su sad, posle toliko neobičnih godina otuđenosti, bila
svedena gotovo na nulu, značio je ipak prekid još jedne veze sa donjom sferom i upotpunio
dokraja ono što je on s pravom nazivao slobodom. Odista, u ovo pozno vreme o kome
govorimo bila je prekinuta svaka veza između njega i ravnice. On tamo nije više pisao
nikakva pisma, niti ih je otuda dobijao. Nije više poručivao odande ni Mariju Mančini.
Našao je ovde gore jednu marku koja mu je odgovarala i kojoj je sad bio isto tako veran, kao
i onoj staroj prijateljici: jedan fabrikant koji bi čak i polarnom istraživaču pomogao da usred
leda savlada najteže štrapace i pored koga je čovek mogao mirno da počiva kao na morskoj
obali i da sve izdrži. Bila je to vrlo brižljivo izrađena cigara, nazvana Zakletva na Ritliju,
nešto tvrđa od Marije, boje sivog mišjeg krzna, sa prstenom od plavičaste hartije, vrlo
poslušna i blagog karaktera, a ostavljala je puhor, beo kao sneg, koji se nije krnjio i u kome
su se razaznavale žilice brakteje; ona je dogorevala tako ravnomerno da je onome koji je
uživa mogla poslužiti umesto peščanog sata, pa mu je tako prema njegovim potrebama i
služila, pošto Kastorp ni onako nije više nosio svoj džepni sat. Taj sat beše stao zato što mu
je jednog dana pao sa noćnog stola, a on nije polagao na to da ga opet stavi u njegovo
odgovarajuće kruženje, iz istih razloga iz kojih se već davno odrekao da ima kalendar, bilo
onaj sa koga se posvednevno cepa po jedan listić, bilo onaj koji nam kazuje kad pada koji
dan i praznik: dakle iz razloga »slobode«, u čast svoje šetnje duž morske obale, u čast onoga
što se zove »uvek i večno«, u čast hermetičke čari za koju se pokazao tako prijemčiv i koja je
bila osnovna avantura njegove duše, — ona u kojoj su se odigrali svi ostali procesi ove
jednostavne materije.
Tako je on ležao i tako je, usred leta, u vreme njegova dolaska, još jednom, po sedmi put
— a on to nije znao — završavala godina svoj tok.
Tada je zagrmelo ...
Ali stid i strah nas odvraćaju da otpočnemo priču o tome kakva je to bila tutnjava i šta se
dogodilo. Pre svega, nikakvog hvalisanja, nikakvih lovačkih lagarija! Sniženim glasom ćemo