Page 494 - Thomas Mann - Čarobni breg

a drugi Naftu. On, Hans, išao je sam, pošto mu njegovo svojstvo neutralne ličnosti nije
dopuštalo da se priključi jednoj od dveju strana.
On je išao mehanički i zato što je čast tako nalagala, pod pritiskom situacije. Da
prisustvuje ovome dvoboju, to je bila potreba koja se razumevala sama po sebi. Nemoguće je
bilo ostati po strani i čekati ishod u postelji, prvo zato — ali on to prvo nije ni naveo, nego je
odmah prešao na drugo: da se ne može pustiti da stvari idu kako idu. Bogu hvala, još se ništa
loše nije dogodilo, a ne treba ništa loše ni da se dogodi, čak je bilo i neverovatno da će se
desiti. Moralo se ustati pri veštačkoj svetlosti, a sad se mora bez doručka, po ljutom mrazu
ranoga jutra, otići na sastanak u slobodnoj prirodi, jer je tako bilo ugovoreno. Ali će se pod
uticajem njegovog prisustva, prisustva Hansa Kastorpa, sve to bez sumnje okrenuti nekako
na dobro i veselo se svršiti — na neki način koji se ne da predvideti, a koji je bolje i ne
pokušavati otkriti, pošto iskustvo uči da čak i najskromniji događaj protekne drukčije nego
što se unapred pokušalo naslikati.
Pa ipak je to ostalo najneprijatnije jutro u njegovom sećanju. Malaksao i neispavan, Hans
Kastorp je bio sklon da nervozno zacvokoće zubima i bio je već u dnu svoga malodušnog
bića gotov da posumnja u svoja sopstvena umirenja. Vremena su bila tako čudna... Ona dama
iz Minska koju je svađa upropastila, pa razbesneli student, pa Videman i Zonenšajn, ono
šamaranje među Poljacima — sve mu je to bučalo kroz glavu. On nije mogao zamisliti da će
pred njegovim očima, u njegovom prisustvu, dva čoveka pucati jedan na drugog i jedan
drugog iskrvaviti. Ali kada bi se setio šta se pred njegovim očima odigralo između Videmana
i Zonenšajna, on je onda sumnjao u sebe i u svoj svet, i ježio se od zime u svom krznenom

kaputu, iako ga je uostalom, pored svega toga, uzdizalo i oživljavalo osećanje izvanrednosti
situacije i njene patetike, zajedno sa onim osvežavajućim elementima ranog jutarnjeg
vazduha.
Pod utiskom tih izmešanih i promenljivih osećanja i misli, on se kroz polutamu, koja se
polako pretvarala u razdanjivanje, već peo od »Sela«, od krajnje tačke gde se završavala
putanja za bob, uzanom stazom uz padinu stigao do dubokim snegom zavejane šume, prešao
preko drvenih mostova, ispod kojih se spuštala staza, i gazio dalje između stabala jednim
putem koji je bio više utaban stopalama, nego što je bio raskrčen lopatama. Pošto je žurno
išao, brzo je prestigao Setembrinija i Fergea, koji je jednom rukom ispod svoga kratkog
mantila za bicikl čvrsto držao futrolu sa pištoljima. Hans Kastorp se nije ustručavao da im
priđe i jedva im se beše približio, kad već ugleda Naftu i Vezala, koji su bili nešto. izmakli.
»Hladno jutro, najmanje osamnaest stepeni«, reče on dobronamerno, ali se i sam uplaši od
frivolnosti svojih reči, pa dodade: »Gospodo, ubeđen sam...«
Ostali su ćutali. Ferge je mrdnuo više puta svojim dobroćudnim brkovima. Posle nekog
vremena Setembrini zastade, uze ruku Hansa Kastorpa, položi na nju i drugu svoju ruku, pa
reče:
»Prijatelju moj, ja neću da ubijam. Neću to da činim. Izložiću se njegovom metku, to je
sve što mi čast može narediti. Ali ja neću da ubijam, u to budite sigurni!«
On mu pusti ruku i pođe dalje. Hans Kastorp je bio duboko tronut, ali ipak posle nekoliko
koračaji reče:
»To je vanredno lepo od vas, gospodine Setembrini, samo, s druge strane... Ako on...«
Gospodin Setembrini je samo zatresao glavom. A pošto je Hans Kastorp mislio da, kad
već jedan od njih neće da puca, ni onaj drugi neće moći to da učini, njemu je izgledalo da će
cela stvar uzeti srećan obrt, i da se njegove pretpostavke počinju potvrđivati. Bilo mu je
lakše oko srca.