Page 503 - Thomas Mann - Čarobni breg

pušci u ruci koja mu visi. Pogledajte, on je zgazio ruku jednog palog druga — zario tu ruku
svojom potkovanom cokulom u glibovito tlo, pokriveno parčadima gvožđa. Pa ipak, to je on.
Šta? On peva! Kao što čovek u ukočenom uzbuđenju, ništa ne misleći, pevuši a i ne zna da to
čini, tako je i on iskoristio svoj isprekidani dah, da bi sam za sebe pevuckao:

U njenu urezah koru
poneku dragu reč...

Pao je. Ne, prućio se potrbuške na zemlju, jer urla jedan pas iz pakla, jedna velika razorna
granata, jedna odvratna glava šećera iz bezdana. On leži, sa licem u hladnom blatu,
raskrečenih nogu, sa vrhovima stopala prema zemlji. Proizvod podivljale nauke, ispunjen
nečim najgorim, zariva se na trideset koračaji ukoso pred njim kao sam đavo duboko u
zemlju, eksplodira tamo sa užasnom silinom i izbacuje u vazduh mlaz visok kao kuća, pun
zemlje, vatre, gvožđa, olova i iskidanog ljudskog mesa. Jer tamo su ležala dvojica drugova
— bili su prijatelji, pa su u opasnom času legli jedan pored drugog: sad su se izmešali i
iščezli.
O da sramne naše sigurnosti u senci! Dalje od nas! Nećemo to da pričamo! Je li naš
poznanik pogođen? On je u jednom trenutku mislio da jeste. Jedna velika gruda zemlje
udarila ga je u cevanicu, što ga je bez sumnje jako zabolelo, ali o tome je smešno i govoriti.
On se uspravlja, pa nogama teškim kao zemlja batrga hramljući, i dalje besvesno peva:

A nje-ne su šumele gra-ne,
K’o da mi do-vikuju .
I tako nam on u toj gužvi, u kiši i sumraku, zauvek iščezava ispred očiju.

Zbogom, Hanse Kastorpe, bezazleno siroče života! Tvoja je istorija završena. Ispričali
smo je do kraja. Nije bila ni kratka ni duga, bila je to jedna hermetična istorija. Mi smo je
zbog nje same ispričali, a ne zbog tebe, jer ti si bio jednostavan. Ali na kraju krajeva to je
bila tvoja istorija; a pošto si je ti doživeo, mora da si dao za nju dosta materijala, i mi ne
poričemo da smo u toku ove istorije osetili pedagošku simpatiju prema tebi, koja bi nas
mogla pobuditi da dodirnemo vrhom prsta ugao svoga oka, pri pomisli da te nećemo više
videti ni čuti.
Zbogom ostaj — bilo da živiš bilo da pogineš! Tvoji su izgledi rđavi; vrzino kolo u koje
si se uhvatio produžiće se još mnogu grešnu godinicu, i mi se ne bismo smeli opkladiti da ćeš
se izvući. Da pošteno priznamo, mi sa priličnom bezbrižnošću ostavljamo to pitanje
otvoreno. Avanture krvi i duha, koje su tvoju jednostavnost uzdigle, dopustile su ti da u duhu
preživiš ono što fizički po svoj prilici nećeš preživeti. Nailazili su trenuci kad si zamišljao da
vladaš i kad ti je iz smrti i telesnog sladostrašća san o ljubavi zagrevao dušu. Da li će se i iz
ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja svud unaokolo
zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav?

FINIS OPERIS